Izvor: Politika, 24.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktori u anegdotama
Šta se sve, na ovojesenjim slavama, priča o ovdašnjim lekarima, živim i pokojnicima
GORNJI MILANOVAC – Milanovčani se, ovih dana, najčešće susreću na krsnim slavama: danas kod jednog, sutra kod drugog domaćina. I dok im je, ranijih godina, glavna tema bila politika i stranke, pa su za slavskom trpezom, kraj slavskog kolača i sveće, gosti znali i posvađati se, ove jeseni su se upristojili. Rudničanima i Takovcima, u opštini u kojoj je jednogodišnje dvovlašće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lokalnu vlast dovelo do apsurda, politike je "pun kufer", pa su promenili temu. Na tapetu su – doktori, vicevi i anegdote o ovdašnjim lekarima, živim i pokojnicima.
Dr Joca Nešković (ostalima ćemo imena prećutati, videćete zašto) sav je u anegdotama. doneo mu jedan seljak flašu dobre rakije i, pošto je obavio pregled, doktor prozove sledećeg, ali seljak ne izlazi iz ordinacije. "Šta vi još čekate?", upita ga, a seljak: "Čekam staklo". Doktor shvati da čovek čeka da mu se vrati boca, prekrsti se i isprazni flašu u lavabo. "Evo vam flaša, nemam u šta da je preručim, računajte kao da sam popio i hvala vam."
Ordinirao Joca u selu Beršići, kad na vratima njegovi drugari Ljubiša i Miško, sudski izvršitelji. Bili po selu, pa svratili da im doktor izmeri pritisak.
– Auuu, Miško, ti si na granici infarkta – dramatično će Joca. – Ne smeš okusiti ništa masno, slano, ljuto, inače...
Posle toga, pozove ih kod Desimira Trnavca u kafanu na piće. Desimir iznese prepečenicu i oval pršute sa kiselim feferonkama i starim sirom.
– A, ja ovo ne okušam! – odbi Miško. – Sad mi je doktor rekao da ne smem masno, ljuto, slano...
– Ama, čoveče, ne smeš kad si sam, a kad si sa doktorom, onda slobodno jedi i pij što ti duša ište – doktor Joca ga brzo umiri.
Ima o dr Joci priča za čitavu knjigu, ali da ne čekaju druge njegove kolege, evo i o njima što smo čuli za slavskom sofrom.
Navali Klaudije (dovoljno je, po nadimku ga zna čitav grad) neuropsihijatar bogat duhom, na kolegu hirurga da mu proda kola. Ovome se ne prodaje, pa udari debelu cenu ne bi li ga odbio. Jok, ne pomaže, Klaudije položi pare, ali auto ne vozi, već ga ostavi otključanog da mesecima stoji pred hirurgijom.
– Pa kog si đavola kupio od mene kola kad ih ne voziš? – čudio se hirurg, svakodnevno gledajući auto na mestu gde ga je poslednji put parkirao.
– E, moj brajko, zaradio sam ja na njemu duplo više nego što sam ti platio. Tvojim pacijentima nezgodno da te podmićuju u ordinaciji, pa sve poklone ostave u tvojim kolima, ne znajući da više tvoja nisu.
Opet jedan ovdašnji lekar, bio je ginekolog, redovno je dobijao od pacijentkinja lepo uvijene bombonijere. U redu je, nije mito, više je znak pažnje. Ali, kud će sa tolikim bombonijerama? Domisli se i počne ih prosleđivati prijatelju trgovcu, ovaj odvijao omot, prodavao ih i – doktoru pare na ruke. A kad su malo pokloni oređali, sretne ga trgovac pa upita: "Doktore, imaš li ti još onih bombonijera, idu kao alva?".
Trgovac je, kasnije, pričao da je u finom papiru, u koji su bombonijere bile uvijene, uvek nalazio po sto maraka. Pacijentkinjama bilo nezgodno da doktoru "gole" pare tiskaju u džep belog mantila.
Drugi ginekolog porodio suprugu jednoga iz Ljiga, a ovaj, kad je došao po majku i bebu, tutnuo mu novčanicu u džep. "Hvala, niste morali", rekao doktor i otišao svojim poslom. Posle dva-tri sata, srećni otac se, telefonom, javio doktoru: "Izvinite, doktore, stavio sam vam greškom u džep 50 evra, a mislio sam da je novčanica od deset. Doći ću u petak ponovo da mi vratite 40 evra."
Da završimo s kime smo započeli, sa doktorom Jocom. Kao mlad lekar, jednog jutra zakasni na posao u bolnicu, kad tamo zasedaju doktori i sestre. Male plate, ovako se više ne može, naš rad je potcenjen, upadaju jedni drugima u reč kritikujući državu. Javi se i dr Joca Nešković:
– Ne znam, drage kolege, zašto se toliko žalite? Pa nama, doktorima, padne ponešto i mimo plate. Evo, od kuće dovde, jutros su mi moji pacijenti koje sam susretao napunili džepove – i počne da vadi novčanice na sto preda se. Kasnije se "ujeo za jezik", osveta je stigla: želeo je da bude neuropsihijatar, ali ga kolege nikad nisu predložile za specijalizaciju, otišao je u penziju kao lekar opšte prakse, najviše staža stekavši po seoskim ambulantama. Tako kaže anegdota, a doktor nam reče da nije baš sve tako bilo, ali jeste slično.
Boško Lomović
[objavljeno: 24.11.2006.]
