Izvor: Politika, 13.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dodir sa strancima
Danas je, nesumnjivo, najaktualnije pitanje: kako da strancima, naročito merodavnim, učinimo naša politička shvatanja što jasnijim i što prihvatljivijim
Dodir sa strancima. Naša zemlja nije periferična, ne nalazi se na kraj sveta i nije opkoljena okeanom, nego manjim ili većim masama raznih rasa i naroda. I u normalnim vremenima dodir sa stranim zemljama, ljudima i shvatanjima igra za nas važnu ulogu. U vremenima velikih međunarodnih poremećaja on je često od presudne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << važnosti po naše drž(avne) i nac(ionalne) interese. Stoga se odavno kod naših ljudi postavljalo pitanje: kako se treba držati i kako postupati u dodiru (sa) stranim svetom, bilo da on dolazi k nama bilo da mi tražimo njega, bilo da se radi o vezama i poslovima političke, vojničke, privredne ili naučne, pa čak i lične prirode.
U svakom od tih slučajeva, mi ne svršavamo samo posao zbog koga smo došli u dodir sa strancem, nego u njegovim očima, predstavljamo i ceo narod o kome, vrlo često, može samo po nama da sudi. Iz toga proizlazi od kolike je važnosti takav dodir i svaka naša reč i svaki pokret pri njemu.
Danas je nesumnjivo, u odnosu prema inostranstvu, najaktualnije pitanje: kako da strancima, naročito merodavnim, učinimo naša politička shvatanja što jasnijim i što prihvatljivijim?
Propuštamo i grešimo
Odavno su naši prvi ljudi, među njima naročito Jovan Cvijić, primetili da mi u tom važnom poslu propuštamo i često grešimo. U te naše greške i njihove uzroke mi se nećemo ovde upuštati, nego ćemo dati nekoliko kratkih, a stvarnih i po našem mišljenju korisnih napomena:
1) Potpuno je pogrešno shvatanje, koje nam je ostalo kao rđavo nasleđe prošlosti, da između sile i pokoravanja sili nema srednjeg puta i da uvek i u svemu valja izabrati jedno od to dvoje. U odnosu sa inostranstvom izvesno je da ni jedno ni drugo ne valja i da između sile i pokornosti vode mnogi putevi; i upravo to su putevi dostojanstva i uspeha.
2) U odnosu prema inostranstvu valja, pre svega, tačno odrediti i ograničiti svoje potrebe, jer što su potrebe manje to je i broj naših zahteva niži, a time posao lakši i izgled na uspeh veći. Biti prisiljen tražiti mnogo već je, samo po sebi, jedna slabost.
3) Svoje zahteve, pošto smo ih tako promislili i sveli na najmanju meru, moramo izneti u obliku koji je strancu od koga stvar zavisi što bliži i što razumljiviji. U isto vreme treba nastojati, ako je ikako mogućno, pronaći i vešto istaći koristi koje bi i taj stranac imao od ostvarenja naših zahteva. Jer, taj je razlog najubedljiviji.
Ako to nije mogućno, treba mu staviti u izgled svoju zahvalnost, simpatije svoga naroda, pa i podršku, zgodnom prilikom, u njegovim drugim javnim ili, još bolje, skrivenim težnjama. A ako je ostvarenje našeg zahteva u protivnosti sa sklonostima ili čak sa interesima dotičnog, onda naročito mnogo truda i pažnje uložiti u način kako ćemo zahtev postaviti. U tom slučaju ne vredi zabašurivati stvar, jer vaš partner zna bolje od vas svoj interes, nego treba nastojati naći konkretnu i neposrednu rekompenzaciju, i staviti mu je na lep način u izgled.
Pri svemu tome, biti jasan i pozitivan, nipošto ne obećavati ono što ne možeš izvršiti i čak ni u rečima ne ići preko granice svoje stvarne moći, je(r) one su strancu poznate; možda i bolje nego tebi.
4) Ne treba nikad gubiti iz vida da svaki tvoj uspeh, tj. ostvarenje tvoga zahteva predstavlja jednu ili više koncesija jedne ili više zainteresovanih strana. A koncesije se u međunarodnim odnosima čine samo sa računom na protivkoncesije. Stoga onaj ko neće, ne ume ili ne može da i sam čini koncesije, mora računati s tim da će ubrzo doći vreme kad neće moći računati ni na čiju koncesiju. Taj dug se ne vraća na strogo određen rok, ni na paru i milimetar, ali postoji jedno nevidljivo knjigovodstvo u tim odnosima, i onaj ko je u njemu zapisan kao rđav ili nepošten platiša ne može da računa na uspeh u svom radu.
Onaj ko je iskreno zauzet oko interesa svoje zemlje, neće čekati trenutak da sam bude prisiljen da se pojavi sa zahtevima, nego će vazda tražiti priliku da nekom koncesijom koja ne zadire u državne interese ili uslugom koja zavisi od njegovog ličnog truda i veštine, obaveže što više ljudi i ustanova. Tako će imati kod stranaca izvestan kapital na koji može uvek računati sa priličnom verovatnoćom. Razume se da to nije lak ni jednostavan posao, jer to može da čini samo čovek koji je vredan i sposoban, koji budno prati razvoj međunar(odnih) odnosa i dobro poznaje ljude i zemlje i njihove stvarne potrebe. A u isto vreme on treba da savršeno razume i oseća sve interese svoje zemlje da bi znao dokle može ići u koncesijama a da pri tom ili ne povredi te interese ili ne obeća više nego sme.
Težak je to posao, obično rezultat dugogodišnjeg rada, mnogih iskustava, pa i neuspeha i razočaranja. Ali čovek koji ume da ga vrši istinski je sluga svoga naroda.
5) Za svršavanje jednog ili više međunar(odnih) poslova šaljemo obično čoveka koji te poslove i način njihovog obavljanja poznaje. Ali pored toga, oduvek se gledalo da dotično lice bude i dobro viđeno kod onih sa kojima treba da pregovara. Staro je pravilo iz međunar(odnih) odnosa: "Si vis mittere, mitte gratum". (Ako hoćeš da šalješ nekoga, pošlji prijatnu ličnost). Prema tome prirodno je i samo po sebi razumljivo da nikako ne treba slati ličnost koja nije dobro viđena kod strane kojoj se šalje ili je takva da po svojoj prirodi odbija sve ljude.
Naravno da to nije dovoljno i da se mora učiniti više od toga. Kako su ljudi, kad se radi o odnosima ove prirode, lično jedan drugom uglavnom indiferentni, to će onaj koji odlazi kod stranaca da sa njima svršava poslove u interesu svoje zemlje morati nastojati da se tim strancima pokaže sa one strane koja je njima najrazumljivija i najprijatnija, a da izbegava sve što zna da kod njih nije dobro viđeno.
Time se, naravno, ne svršavaju poslovi i ne otklanjaju stvarne protivnosti težnja i interesa, ali se olakšava rad na tome. Stoga ni taj deo posla ne treba zaboraviti ni prenebreći, a ljudi ga, baš zato što izgleda prirodan i razumljiv sam po sebi, često propuštaju ili olako uzimaju.
Oštroumni i moralni ljudi
6) Za poslove sa inostranstvom treba, u načelu, upotrebljavati samo oštroumne i moralno zdrave ljude. Teško je jasnije odrediti koji su ljudi takvi. Možda je lakše kazati koji nisu za takve poslove. Pa i to se može samo donekle odrediti. To bi bili:
a) Oni koji nemaju hladnu i dobru pamet.
b) Oni koji imaju jedan ili više poroka, mnogo jačih nego što je snaga njihove volje.
Prvi ne dolaze ni u kom slučaju u obzir, jer od njih koristi ne može biti a šteta je vrlo verovatna. Oni drugi mogu biti ponekad upotrebljeni, jer često uz velike poroke idu velike sposobnosti. Ali, poročna čoveka treba upotrebljavati samo povremeno, za jedan određeni posao, ne upućuju(ći) ga u svoje ostale stvari, ne dajući mu kod stranaca svojstvo "svoga čoveka", tako da oni kod kojih ga šaljete znaju da vi znate kakvog čoveka šaljete i zašto ga šaljete, i da njegovi lični nedostaci ne mogu baciti senku na celinu i dobar ugled državnih ustanova.
Pod tim uslovima možete upotrebiti i poročna čoveka, povremeno, i kad za neki posao ne možete naći boljeg. Ali ni u kom slučaju ne treba ga uzeti u svoju stalnu službu, jer inače usvajate i njegov porok sa svima posledicama koje može da ima.
Još je mnogo teže učiniti izbor između tzv. sposobnih ljudi koji nemaju vidnih i izrazitih nedostataka i poroka. Kod njih su upravo pojedine od tih njihovih sposobnosti ono što ih čini nepodesnim za trajnu ili povremenu misiju u inostranstvu.
S obzirom na to da između našeg naroda i njegovih naravi i običaja i zapadnoevr(opskih) zemalja postoje ogromne razlike teško je naći čoveka koji (prekinuta rečenica).
Potrebno je da vaš poslanik u germ(anskim), roman(skim) ili anglosaks(onskim) zemljama poznaje kulturu tih naroda i njihov način mišljenja i ophođenja, kako bi im mogao što bliže prići i što ubedljivije izneti potrebe i zahteve svoje zemlje, ali je štetno i opasno ako ih on, kao što često biva, i sam usvoji i poprimi, jer se tada dešava neminovno da se otuđi od navika i shvatanja svoga naroda.
Ukratko, on treba da poznaje kulturu dotičnog naroda, da se služi i vlada njome, kao stranim jezikom, ali da se nijednog trenutka ne poistoveti sa njom.
(Iz knjige Nikše Stipčevića "Andrićev Gvičardini",
Zadužbina Ive Andrića, Beograd, 2003)
[objavljeno: 13.01.2007.]
