Izvor: Večernje novosti, 07.Jun.2014, 11:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dodir rudarske muke

Sve što čovek može da čuje i sazna o mukotrpnom rudarskom poslu pod zemljom, pa i da vidi posredstvom kamere, jedva da je bleda slika i ilustracija stvarnog stanja. Otuda je silazak pod zemlju, u rudničku jamu i živi ambijent gde se zarađuje hleb sa ''devet kora'', izuzetno iskustvo kakvo je moguće doživeti u jedinstvenom Muzeju rudarstva u slovenačkom gradu Velenju. Tu je, u jednom delu živog rudnika lignita, po završenoj eksploataciji i pomeranju podzemnog kopa za rudnim blagom rasprostrtim >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u drugom pravcu, i bukvalno useljen Muzej. U autentičnom ambijentu, kakav je bio pre više od jednog veka, posetilac će ''sresti'' ondašnje rudare, čuti njihove priče i psovke na račun teškog života, slušati monotoni metalni zvuk lopate koja grabi otkopani ugalj, koji se pod udarima pijuka obrušava s bokova ili tavanice okna! Na kilometarskoj trasi rudnika – muzeja nižu se prizori za pamćenje, koji nikoga ne ostavljaju ranodušnim. Jedan od stručnih vodiča, koji se naradio i neposrednog rudarskog posla, Aleš Rehar, uvodi posetioce u jamu liftom, kojim se stiže u utrobu zemlje. Pre toga slede neophodna uputstva i sigurnosno prebrojavanje, a u jamu se ne ide bez rudarske bluze i šlema na glavi. Za posetioce nisu neophodne lampe, kao za ostale koji se mogu sresti, idući za nekim svojim poslom. I uvek sledi obavezni rudarski pozdrav ''srećno''. S tim se živi i danas, kao i u vremenima sveprisutnih rizika i nesigurnosti na poslu pod zemljom. Pred turističkom grupom pale se svetla na nekoliko desetina metara, a iza se gase, i sve tone u nepojmljivi osećaj odvojenosti od nadzemlja i živog sveta. Oniski svod, obezbeđen gredama, i bočni drveni podupirači čine skelet kopa i hodnika kojim se ide. I to je sve što sprečava obrušavanje onoga što je iznad glava, na dubini od preko 150 metara. Na prvom ''susretu'' s rudarima, autentična nekadašnja scena, samo što su kopači lutke u prirodnoj veličini, obučeni kao u vremenima od pre više od veka, sa autentičnim alatom u rukama. Jedan od njih je u ležećem položaju, na boku, s krampom u rukama. Njihov rad, pri žmirkavoj treperavo-žutoj svetlosti, dočaravaju autentični zvuci alatki i često zakašljavanje rudara, zbog viška prašine i manjka svežeg vazduha. Dopire do uha i njihov škrt razgovor, začinjen sočnim psovkama, koje ne štede ni svedržitelja, koji im je 'namenio' takvu sudbinu. Nešto dalje, nekoliko desetina godina mlađa scena, sa novijim prizorom. U oknu se već pojavljuje pruga, kojom se kreću vagončići, natovareni ugljem. Pogon je zaprežni, konj u rudniku, i dečak koji ga vodi mračnim hodnicima do mesta gde se ugalj vertikalnim liftom izvlači iz utrobe zemlje. Stravičan prizor nehumanog angažovanja dece. Bilo je, kazuje vodič Aleš Rehar, i dečaka koji su po ceo dan radili na mestima gde se okretanjem ručnog ventilatora doturao vazduh u okna. Oni su, radi štednje, radili u mrklom mraku, pošto se nisu ni pomerali s mesta, okrećući ručku naprave. Bili su to najčešće dečaci hranioci porodice, ili iz puke sirotinje bez kvadrata obradive zemlje. U narednim metrima okna sledi nailazak na rudarske predradnike i evidentičare, pa potom i susret sa inženjerom koji meri i proverava, pa skicira i proračunava u kom se pracu prostire rudno telo. Većinom su to bili ljudi nemačkog porekla. Iako nisu radili naporno kao rudari kopači, i oni su udisali isti vazduh, zasićen prašinom, i patili od pomanjkanja dnevne svetlosti. Delili su i rizike od metanskih eksplozija i obrušavanja. I dešavalo se da s njima zajedno i stradaju. A kad je stradanje u pitanju, posetioce čeka i takva scena, za koju će ih vodič blagovremeno pripremiti. Doduše, neće ni primetiti da su naišli na posebnu platformu na stazi okna, koja će, posle bleska svetlosti i izuzetno jake eksplozije u bočnom delu kopa, početi da se trese, stvarajući utisak kakav proizvode jači zemljotresi. Pritom će uslediti i nalet dima i prašine, sa karakterističnim mirisom sagorelih eksplozivnih gasova. Iz tog mraka i pakla začuće se jauci i krici nastradalih! Iza toga, za današnje pojmove nadrealna ali u onim vremenima i stvarna slika. U evidentičarskoj izbočini okna, za malim prašnjavim stolom, glavom i bradom sedi pesnik Anton Aškerc. Veliko ime slovenčake (i jugoslovenske) socijalne poezije, koji je istinski drugovao s rudarima, silazio u kop i gorkim rečima ispevavao stihove o njihovoj svakodnevici. Za ove današnje posetioce, jednu će i pročitati! Potom sledi nailazak na sobičak magacionera koji je čuvao i delio eksploziv za miniranje. Usput se, uz stazu, nailazi i na karakteristične novije rudarske mašine koje su danas eksponati, pri čemu bi neke mogle i da se pokrenu. A onda, posle kilometarskog niza, iza velihih metalnih bočnih lučnih vrata, pregrada i stvarnost novog, aktivnog kopa, najmodernijeg u današnjoj Evropi. Tamo je isti ugalj, kakav je bio u ovom delu rudnika, dok nije povađen. Ali, tamo su najmodernije rudarske mašine, podzemni ''kombajni'', i radna snaga višeg obrazovnog nivoa, gde i nema posla koji bi se ručno radio. Veliki tehnološki, human i spasonosni iskorak za rudare, koji se ni danas ne odriču onog ''srećno'', jer imaju žive dokaze da je za rad pod zemljom i to – neophodno. Stari i novi Ideja o Muzeju rudarstva pojavila se davne 1957. godine. Tada su se predstavnici pet slovenačkih rudnika o tome dogovorili, pa se narednih godina sakupljala oprema i eksponati. Sa velikom zbirkom, autentičnom opremom i umetničkim rovom rudarske jame, Muzej je otvoren 1966. godine. Kada je krajem devedesetih u Velenju otvorena nova jama za vađenje lignita, javila se ideja da se zbirka prenese u autentični ambijent starog kopa, u hodnike koji se spuštaju do 180 metara ispod zemlje. Usledilo je prilagođavanje jamskih prostorija za novu namenu. Ovaj današnji, novi Muzej, otvoren je 3. jula 1999. godine. Priznanja Velenjski podzemni rudarski Muzej je jedan od najatraktivnijih te vrste u Evropi i dobio je brojne nagrade i priznanja. Ujedno je je i jedna od najvećih turističkih atrakcija Slovenije. Istorijat Stojan Špegel, direktor Muzeja, podseća da je sve počelo 1875. godine, kada je bušenjem utvrđeno nalazište rude i izmerene približne dimenzije lignitnog sloja, a industrijsko vađenje krenulo 1887. Prvi vlasnik je bio poreklom Nemac, Danijel Lap. Posle Prvog svetskog rata rudnik je bio u vlasništvu države Jugoslavije, a tokom Drugog držali su ga Nemci i nosio je ime nacističkog glavešine Hermana Geringa. Danas se precizno zna da je rudno telo dugo 8,3 a široko 2,5 kilometara, a lignitni sloj je debeo oko 160 metara. Ispod i iznad njega je pouzdan sloj izolacijske gline. Aktivni deo rudnika radiće još pola veka, a sav lignit će se, kao i danas, sagorevati u obližnjoj termoelektrani Šoštanj. Nadgradnja Po izlasku iz podzemnog dela muzeja, posetioci mogu da vide rudarsku spasilačku opremu, zatim unutrašnjost i nameštaj jednog prosečnog rudarskog stana, kakvi su građeni u njihovoj koloniji. Slede i eksponati koji govore o velenjskoj rudarskoj srednjoj školi, radničkim svetkovinama sa čuvenim ceremonijalom uvođenja u struku novih kolega. Tu su i svedočanstva o sportu i sportskim ekipama koje su nadaleko pronosile ime i slavu velenjskih rudara.

Nastavak na Večernje novosti...