Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro i zlo
Svi koji su činili ratne i druge zločine, moraju za njih da odgovaraju. I treba učiniti sve što je objektivno moguće da se oni krivično gone. Ali ne zato što se time tobož, "skida ljaga sa celog naroda", što se u osnovi temelji na ideji kolektivne krivice, koja je neprihvatljiva u krivičnom pravu, već stoga što to proizlazi kako iz zahteva elementarne pravičnosti, tako i iz dejstva naših i međunarodnih propisa.
U Srbiji se vode krivični postupci protiv nekih naših sunarodnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili međunarodna krivična dela i takvi će se postupci i dalje voditi, za šta su stvoreni faktički i pravni uslovi, poput normativnih mogućnosti za zaštitu svedoka i drugih učesnika krivičnog postupka. Ti postupci se vode jer se, u formalnom smislu, nadležni javni tužioci rukovode načelom legaliteta krivičnog gonjenja. Suštinski ratio za njihovo odvijanje je potreba da se i u tom pogledu ostvari svrha jedne demokratske krivične procedure – da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Haški tribunal je i pored niza pravnih anomalija koje se odnose na način njegovog nastanka (odluka Saveta bezbednosti UN), pa i konkretnog delovanja (blaga kaznena politika prema nekim optuženim, a prilično stroga prema drugima, suviše spor postupak itd.), ipak samim svojim postojanjem korisno uticao da se u državama nekadašnje SFRJ povedu krivični postupci za ratne zločine i druga međunarodna krivična dela. U tim državama za to često nije bilo dovoljno volje ili takve volje nije bilo uopšte. Nesporno je da se u većini država nekadašnje SFRJ od strane oficijelnih političkih moćnika rezonovalo da je bolje da se "svojima" sudi u samoj zemlji, nego da se time bavi Haški tribunal. Neko ciničan bi ovo okarakterisao kao biranje "manjeg zla". Haški tribunal je ipak očuvao svoju ekskluzivnu nadležnost u odnosu na slučajeve najveće težine, povezano s hijerarhijskim pozicijama optuženih.
Žalosno je što politika krivičnog gonjenja na teritoriji nekadašnje SFRJ nije univerzalna, pa tako, u nekim državama još uvek nije zamislivo da se sudi sopstvenim "herojima", ili je to skopčano sa ogromnim teškoćama. To pre svega važi za oficijelni stav Hrvatske o "domovinskom ratu" i licemernu koncepciju o nemogućnosti da "oni koji se brane učine zločine", što je više nego apsurdno, kako samo po sebi, tako i stoga što je veliko pitanje ko se od koga tokom građanskog rata u Hrvatskoj branio. Tadašnja SFRJ se branila od oružanog separatizma hrvatskog državnog vrha, a srpski narod koji je do tada i formalno bio deo ustavnopravnog poretka SR Hrvatske, branio se kako od toga da ne izgubi svoje krvlju stečeno konstitucionalno pravo, tako i od mogućeg ponavljanja genocida, koji je jednom već doživeo u Drugom svetskom ratu. Kao konačan rezultat tog građanskog rata, proizišla je etnički skoro "čista" Hrvatska, čije su vlasti proterale najveći deo autohtonog srpskog naroda.
Slična atmosfera postoji i u delu BiH, ali i u drugim područjima nekadašnje SFRJ. Posebno je šteta što niko iz Slovenije nije odgovarao za evidentne ratne zločine učinjene prema pripadnicima JNA u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, koja je prva započela s nasilnim i nelegalnim otcepljenjem. U stvari, to i predstavlja primer indirektnog delovanja Haškog tribunala na nacionalna pravosuđa, jer kako niko iz Slovenije nije pred tim Tribunalom optužen, tako se ni slovenačko pravosuđe time nije bavilo, već je te slučajeve očigledno "gurnulo pod tepih". Obrnuto, u drugim državama, a pre svega u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, ali i u Makedoniji, samim tim što se njihovi državljani krivično gone pred Haškim tribunalom, postoji i jasan interes domaćeg pravnog sistema da reaguje na adekvatan način.
Zločin ne gubi svoj karakter ni zbog toga što je učinjen u ime "viših interesa", niti što su ga izvršili "naši", ili je učinjen iz "patriotskih motiva" odnosno "u odbrani". Zločin uvek ostaje i mora da bude ono što je u korenu te reči, a to je zlo, a zločinci nikada nisu i ne smeju biti naši. Kažu da su jednom prilikom etnolozi pitali pripadnike primitivnog urođeničkog plemena da objasne pojmove "dobra" i "zla", te su dobili sledeći odgovor: "Dobro je kada mi napadnemo susedno pleme, zapalimo im kolibe i otmemo stoku, a zlo je kada oni to učine nama". U stvari, možda su ti urođenici bili samo suviše iskreni...
profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
[objavljeno: ]
