Izvor: Blic, 05.Feb.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobrica Ćosić, kandidat
Teško da su svi oponenti i ljuti neprijatelji akademika i književnika Dobrice Ćosića (a nije da im je brojno stanje malo) mogli smisliti i realizovati pakost ravnu medveđoj usluzi koju su mu učinili poštovaoci i kolege. Bez sumnje u najbolju nameru da se poslednji živi klasik srpske književnosti po treći put kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost, oni su ga ovom nominacijom izbacili na neugodnu vetrometinu, gde ga u busiji, ko zapete puške, čekaju i ala i vrana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
I uzalud će se pisac braniti od nenadane počasti, svestan da će ga ona koštati još jednog provlačenja kroz blato ovdašnje čaršije: ”Ja tu nagradu niti mogu da dobijem, niti bi trebalo da je dobijem niti me to interesuje. Samo se blamiram, ljudi se uznemiravaju, a moji čitaoci se lažno ili stvarno raduju, a oni koji ne vole moje knjige uživaju”, rekao je Ćosić za "Blic” nakon što je njegova kandidatura ozvaničena. Lavina je krenula i ovom epizodom kao da se zaokružuje intrigantni život i delo književnika i političara koji je, voljno ili nevoljno, poneo atribut takozvanog oca nacije, tovareći na leđa i teret koji često nije bio u stanju da ponese.
Mere u tumačenju njegovog angažmana nikad nije bilo. Dok je s jedne strane glorifikovan kao nesporan autoritet, s druge strane je dočekivan na nož, tačnije na pera takozvane građanske opcije (sada politički uobličene u formi takozvane druge Srbije), koja kod Ćosića nije nalazila ništa pozitivno i dobro. Za prve je on nacionalna književna veličina čiji se romani svrstavaju među najviše domete srpske književnosti, za ove druge tek pisac ruralno domaćinske literature, "truli koren srpske kulture”, "narodnjački uzurpator tradicije”, jedan od glavnih krivaca za "obmane i ćorsokake duha u koje je uvalio sopstvenu naciju” i "prepredenjak”, koji je pravo iz titoizma uskočio u najgori nacionalizam i četništvo, "javni pisac i tajni političar” itd... Optužuju ga da je i od zabluda i nesporazuma sa sobom i vremenom napravio biznis, a iz njegove misli kako "Srbi gube u miru ono što su stekli u ratu!” izvučena je opasna konotacija kako je Srbima potreban stalni rat.
Protiv njega su Komitet pravnika za ljudska prava (Jukom) i Helsinški odbor za ljudska prava podneli krivičnu prijavu zbog, kako je navedeno, "krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti i rasne diskriminacije” zbog stavova o Albancima iznetih u njegovoj knjizi dnevničkih beležaka nastalih od marta 1999. do januara 2000. godine "Vreme zmija, piščevi zapisi”, ali je prijava odbačena.
Nije lako odgonetnuti kako je Dobrica Ćosić došao u tu čudnu poziciju da se njime bave svi: od nesvršenih studenata, preko gorljivih političara i poklisara takozvanog nevladinog sektora, pa do književno-političkih manipulanata, kojima je i sama činjenica što je Gedža, kako ga posprdno nazivaju, još živ dovoljan razlog da naoštre plajvaz i krenu sa čerečenjem. I svi oni su odnekud pribavili tapiju da ga, s vremena na vreme i po svojoj slobodnoj (da li baš!?) proceni, mogu politi katranom i zasuti perjem. S Ćosićem ne propuštaju da se obračunaju ni oni kojima je od čitavog njegovog opusa poznato samo ono da se "ljuljuškao” na "Galebu”, pri tom lukavo zaboravljajući i da je varljive '68. načeo pitanje Kosova, navukao na sebe gnev drugova iz Centralnog komiteta svemoguće Partije i postao jedan od najljućih Titovih protivnika. Zaboravlja se da se pobunio i protiv Slobodana Miloševića, za čiji uspon delimično i jeste odgovoran; da je govorio na opozicionim protestnim skupovima 1996-1997. godine, čak se učlanio i u "Otpor”, a sa pokojnim premijerom Đinđićem pokušao da pokrene bolnu temu podele Kosova.
Daleko od toga da iznad glave Dobrice Ćosića svetli oreol anđela, ali nije baš ni da samo bodu đavolji rogovi. Šta će se videti na i u njegovoj glavi i delu, najmanje zavisi od stvarnih činjenica, već najčešće od vizure onoga ko ga posmatra.
Nije nemoguće da se Ćosić, iskačući iz svoje literature na surovi teren dnevne politike, i to uvek u prelomnim trenucima po ovu zemlju (a Srbija, izgleda, drugačije trenutke i nema), pomalo identifikovao sa likom i ulogom Nikole Pašića iz njegovog romana "Vreme smrti”, koji je i kao političar i kao državnik imao misiju da izbavi narod od zla koje ga je snašlo. Međutim, samo on zna prave motive zbog kojih se prihvatio vruće stolice predsednika Savezne Republike Jugoslavije, na kojoj je proveo nešto više od godinu dana. Izabran je u junu 1992. godine, a smenjen godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta nakon što je ušao u sukob sa Slobodanom Miloševićem, za koga će ranije reći kako " posle Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu nijedan srpski političar nije imao teže uslove i veće breme!”.
Dobrica Ćosić je rođen 1921. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika, išao je u Srednju poljoprivrednu školu, ali je školovanje prekinuo kad je izbio Drugi svetski rat i priključio se partizanskom pokretu. Posle oslobođenja, završio je Višu političku školu "Đurto Đaković”. Posle razmimoilaženja sa Titom, posvetio se književnom radu. Od 1951. godine je u statusu slobodnog umetnika, kada i ulazi u književnost romanom "Daleko je sunce”, a član SANU je postao 1971. godine. Dobrica Ćosić je i prvi dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Koreni” 1954. godine, a dobiće je još jednom sedam godina kasnije za roman "Deobe”. Temu raskola jedne patrijarhalne porodice, ali i naroda, započetu u "Korenima”, razrađuje u četvorotomnom delu "Vreme smrti” (1972-1979), nastavlja trilogijom "Vreme zla” (romani "Vernik” 1984, "Grešnik” 1985 i "Otpadnik” 1986. godine) i poentira romanom "Vreme vlasti” (1996. godine). Oženjen je i ima ćerku!
