Izvor: Politika, 09.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do viđenja do oktobra
Pre nego što sam postala prodavačica cigareta bila sam koktel-pijanistkinja. I tako sam počela život, kaže prva dama modernog džeza
Ima li politike u poslednjim ostvarenjima Karle Blej, prve dame modernog džeza? S jedne strane, na albumu njenog big benda "Looking for America" obradila je američku nacionalnu himnu i slikala se u podnožju Maunt Rašmor. S druge, aranžirala je sve kompozicije na albumu "Not in our Name", Charlie Haden's Liberation Music Orchestra, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je Hejden promovisao širom sveta uz snažne antiratne poruke (imali smo priliku da ih pozdravimo i u Beogradu). I novi album "Carla Bley Big Band" biće inspirisan Amerikom. O njemu, o vezama politike i muzike i zlatnim pedesetim u istoriji džeza pričali smo sa Karlom Blej i njenim suprugom Stivom Svolouom, basistom orkestra. Na kraju razgovora poželeli smo Stivu do viđenja do oktobra ove godine, kada će nastupiti na Beogradskom džez festivalu, u triju Džona Skofilda.
Blej: Veoma je teško da se priča o muzici i politici u jednom dahu. Što se tiče "Looking for America", htela sam da napravim jedan album sa "američkom muzikom", kolekciju mojih doživljaja Amerike, osećajući da nisam odavala dovoljno poštovanje onom što Amerika jeste. Nije kritikovao, ili možda jako malo. Ali, album na kom sada radim tiče se američke muzike pedesetih godina 20. veka. U tome tek nema nikakve politike.
Svolou: Istina je da direktno ne asocira ni na kakvu politiku. Ali, na neki čudan način skoro sve podrazumeva politička ili kulturna značenja. Kad je Karla pisala muziku, mnogo smo razmišljali o veličanstvenoj sceni u Njujorku pedesetih, kada smo oboje otkrili džez muziku i otkrili Njujork noću. Count Basie Orchestra je svirao u Birdlandu, a Karla je tamo radila kao prodavačica cigareta, i bila u prilici da sluša taj bend iz noći u noć. A ja sam došao čak iz Konektikata da bih otišao u Birdland. Nismo se tada sreli – bio sam suviše mlad da bih pušio, pa svakako nisam od nje kupio cigarete (smeh) – ali smo nesporno bili u istoj sobi mnogo puta zajedno. Božanstveni Bejzi svirao je muziku koja nam je tako puno značila. Bila je daleko od uobičajenog američkog zvuka, srednje struje. Oboje smo poželeli da napustimo živote koje smo očekivali da ćemo živeti i videli mogućnosti boljeg života u muzici koja se svirala na 52. ulici. Mislim da je Karla pokušala da evocira šta leži ispod te muzike. Pa, to možda nije politika, ali je jako blisko politici.
• Na ovom istom mestu je i Dajen Rivs pričala o opčinjenosti pedesetim godinama 20. veka. Šta vam najviše nedostaje sad, a bilo ga je onomad?
Blej: To baš pokušavam da utvrdim novom muzikom. Ovo neće biti ništa avangardno, ništa "po meni". Ne mogu to da opišem rečima jer nisam pisac, nego kompozitor. Ali, (smeh, vadi papir i čita tekst na francuskom) imam nešto spremljeno za publiku: "Prošlo je 50 godina kako sam dobila posao pijaniste u noćnom klubu Black Orchird, pored vojne baze u Montereju u Kaliforniji. Vojnici su sedeli u pijano baru i slušali standarde koje sam im svirala. S vremena na vreme bi me zamolili da im sviram neke posebne pesme. Ali moj repertoar je bio ograničen i nisam mogla da sviram pesme koje nisam volela. To je bio moj prvi i jedini angažman kao koktel-pijanistkinje!". Pa, dakle, pre nego što sam postala prodavačica cigareta, bila sam koktel-pijanistkinja. I tako sam počela život. Takođe sam radila i u garderobi, fotografisala ljude i prodavala punjene životinje, zečeve i medvediće, u Birdlandu, Basin Streetu i Jazz Gallery. To je bila moja škola-koledž, tokom četiri godine. Strašno! A onda je počelo da bude bolje, pa sam putovala, srela Stiva Svoloua, i sve je tako lepo sada!
Svolou: Pokušaću da dopunim, jer to je jedno široko pitanje. Pedesete godine u Americi zvali su Ajzenhauerovim godinama. Desnica je bila na vlasti i postojala je veoma rigidna konvencionalnost života, posebno belih osoba u SAD. Zaista, time uopšte nismo bili srećni, posmatrajući životne alternative koje su se nudile, kad smo otkrili džez. Džez je obezbeđivao put izvan američke srednje klase. Onda su došle šezdesete, a sa njima iznenada i eksplozija kontrakulture, što je rezultiralo velikim brojem belih ljudi koji su se odrekli etičkih principa iz Ajzenhauerovih godina. Stvari su se drastično promenile i pomislili smo da je to bila promena nabolje. A možda je to bio samo početak procesa kad je "velika američka životinja" požela da jede mlade ljude? Do smene vekova, sve vrednosti koje su se šezdesetih godina činile tako revolucionarnim postale su suprotnost. Mislim da sada doživljavamo skoro toliko rigidnu ortodoksiju, koliko je bila rigidna ortodoksija pedesetih. I možda ta opčinjenost koju imamo u pogledu pedesetih jeste proizvod naše želje da još jednom stvari treba da se okrenu naglavačke.
Vojislav Pantić
[objavljeno: 09.08.2006.]
