Izvor: Blic, 30.Mar.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do škole preko Drine
Do škole preko Drine
BAJINA BAŠTA - Na obali Drine, u selu Bačevci kod Bajine Bašte, sedmoro mališana: Jovana Jovanović (VII razred), Srđana Jovanović (VIII), Jelena Jovanović (VI), Snežana Milivojević (V), Marijana Jovanović (IV), Obrad Milivojević (VIII) i Vladimir Prokić (IV), mirno ćaska. Završio im se školski dan u državi Srbiji, i sada čekaju da dođe čamac koji će ih odvesti kućama u selo Fakovići, u drugu državu, Republiku Srpsku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Na plahovitu Drinu ne obraćaju pažnju. Ni huk ogromne reke koji ledi krv u žilama, ni ogromna vodena masa koja nosi sve pred sobom, na njih ne ostavljaju nikakav utisak. Žive na levoj obali Drine, i svaki dan je prelaze u čamcu da bi došli do škole na desnoj. Dozivaju svoje, i sa druge obale kreće čamac.
- Eno ga deda, krenuo velikim čamcem sa motorom, zbog velike vode - kaže Jovana.
A veliki čamac na silnoj Drini izgleda kao ljuska od oraha. Najmlađi među njima, Vladimir Prokić (IV razred), kao da mi čita misli:
- Ajde, jadan, šta si se uplašio, pa ja ne znam da plivam pa se ne bojim - kaže on.
Jovanin i Marijanin deda, Radiša Jovanović, majstorski prilazi obali, a njihova majka Divna vešto iskače i privlači čamac. Ulazimo u njega, i deda Radiša ga usmerava ka drugoj obali.
- Ma, nema straha, navikne se. Moja deca od prvog razreda idu ovako u školu. Kad je mala voda, sami veslaju. I nijednom nisu iz škole izostali - kaže Divna Jovanović, Jovanina i Marijanina majka.
- Veslamo Jovana i ja. I sad bismo mogli, ali nam naši ne daju, zbog balvana i granja. Moj zadatak je i da zimi, kad napada sneg, pravim prtinu - priča Obrad Milivojević, (VIII razred), najstariji u ovoj grupi.
- Sad je super. Nezgodno je jedino zimi, kad je mnogo hladno, a na vodi duva vetar. Desi se često i da voda naglo nadođe. Jednom je naglo nadošla dok smo bili u čamcu, i jedva smo se dočepali druge obale - veli Jovana, koja je, iako je devojčica, 'kapiten' ove male družine.
- Pre ti je kod nas u Fakovićima bila osmogodišnja škola. Izbijanjem rata je prestala da radi, a deca su morala negde u školu. Posle rata proradila samo četvorogodišnja, u peti razred bi trebalo da idu u dvadesetak kilometara udaljeni Bratunac. Daleko je to, neredovni autobusi, i svi, uglavnom od prvog razreda, idu u Bačevce. Ma, vidre su to od dece. Da vidiš samo kako veslaju - priča deda Radiša.
Stižemo na drugu obali. U drugu državu. Deca vešto iskaču iz čamca, i mašući odlaze svojim kućama. A tamo ih čeka prvo posao, pa učenje. A igra? Za igru ima malo vremena. Svi oni hrane stoku, spremaju drva, vežu malinu, muzu krave...
- Silna su to deca. Od malih nogu su naučila da rade, i to im ništa ne smeta da budu dobri đaci. Moje unuke su od prvog razreda odlične - priča deda Radiša dok me vraća nazad u Srbiju.
Pred očima su mi stalno Jovana, Jelena, Srđana, Marijana, Snežana, Obrad i mali Vlado koji ne zna da pliva. Zamišljam ih u čamcu na sred Drine dok severac brije i sneg veje. Razmišljam i o deci koja iz toplih soba, toplim autobusima idu u tople škole. I nisu odlični. A Jovana i Marijana jesu. J. Trijić
