Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do poslednjeg daha
Kriza srednjih godina je najbolji podsticaj za ispravljanje prethodnih grešaka i osmišljavanje novih koraka. Makar se oni činili uz pomoć ovdašnje vrlo tražene „hodalice” sprave na četiri točka uz pomoć kojih ljudi onemoćalih ekstremiteta i dalje koračaju
Za „Politiku” specijalno iz Vašingtona
Svaki dvocifreni rođendan koji se završava sa devetkom izaziva krizu u životu. Po ovoj najnovijoj teoriji, iznesenoj u aprilskom dodatku za zdravlje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Vašington posta” devetnaestogodišnjak će slično trideset godina starijem krizičaru, zadržati dah u punim plućima.Pre nego što pogasi svećice na rođendanskoj torti zamisliće onaj konačni trenutak kada poslednji fitilj dogoreva. Nema te magične šibice ili kakvog drugog kresiva, koji bi mogao da oživi plamen, jednom kad ti dođe sudnji čas. Čak i u Americi gde se pohvala životu u punom jeku podstiče svim farmaceutskim, hirurškim, kozmetičkim i psihoterapijskim sredstvima, nema (još) recepta za kresivo kojim bi se ponovo zapalio dogoreli plamen. To ne znači da se ne šibicari sa godinama.
O tome kad počinje kriza srednjih godina, postoji relativni konsenzus: neku godinu pre četrdesete. Možda baš na 39. rođendan. A kad se završava? Na ovo „politički nekorektno” pitanje niko vam neće odgovoriti. U novom svetu, sve je nekako novije nego u staroj Evropi. Svi su mladi, ili se beskrajno trude da tako izgledaju. Žene u šezdesetim obučene su u rozikaste šortseve na šarene tufne, izbeljenih zuba, ofarbane kose, ispeglanog lica, začuđeno sjajnog pogleda uz pomoć kapljica za izazivanje mladalačkog blistanja. To u Americi ne izaziva prezir, već poštovanjeprema ličnosti koja se ne predaje vihorima sudbine. Žene istaknutih političkih i javnih ličnosti ne libe se da se za „šaku dolara” na televizijskoj reklami pohvale kako je „vijagra” preobratila posustalog bračnog supružnika.
Suviše ste se rano predali godinama, rekla mi je jedna američka adolescentkinja kada sam joj nagovestila da ne bih da u svojim pedesetim (opasno blizu šezdesetim) odsedam u grupnom hostelu gde u krevetima na sprat spavaju mlađani globtroteri i sredovečni Amerikanci.
Doktrina o apsolutnoj kontroli nad sopstvenim životom i ličnoj odgovornosti za njegove ishode, ne ide naruku naučnicima koji bi da odrede neke prirodne biološke starosne međe. „Njujork tajms” je pre neku godinu objavio rezultate istraživanja Pju centra rađenog na uzorku od 38.000 ljudi u četrdeset četiri zemlje. Sa konstatacijom da je „uspeh u životu značajno uslovljen silama van sopstvene kontrole” složila se većina ispitanih nacija (od Japana do Bangladeša). Ali 65 odsto Amerikanaca smatra da je ona netačna i da čovek uvek sam kroji svoj život, da može uspeti u bilo kom dobu i bez obzira na bilo kakve spoljne faktore.
Definicije za krizu srednjeg doba su metaforične i lišene odrednica koje bi bar naznačile kad prestaje srednje doba, a počinje „pozna jesen”, odnosno katastrofa. Tako se objašnjava da „kriza nastaje kad se popneš na vrh merdevina i shvatiš da su one naslonjene na pogrešan zid”. Ali podrazumeva se da sa njih možeš da siđeš, da dobro odmeriš drugi zid o koji ćeš da nasloniš svoju životnu lestvicu, i da počneš da se penješ iz početka. Za takvu promenu nema dobnog ograničenja, tvrdi jedan naučnik koga citira najnoviji „Vašington post”. Doduše, pokretljivost, menjanje posla,profesije, kuće, automobila,žene, prezimena i ličnog opisa, komšiluka i prijatelja, novi počeci u Americi se svesrdno preporučuju. Omiljeni su filmovi, ili istinite priče o susretu dva starca oboje obolelih od Alchajmera, koji su shvatili da će se voleti nežno i romantično do kraja života. Ili o ženi koja je barabar sa ostalim studentima u sedamdeset i drugoj godini rešila da dobije diplomu iz menadžmenta. Nikome ne pada na pamet da joj kaže da će s obzirom na svoje godine, mesto menadžera moći da dobije samo na onom svetu. Naprotiv, njeni napori se podstiču i nagrađuju specijalnim odlikovanjima na fakultetskim svečanostima uz sok i kanapee. Na putu do diplome za uspešno prevazilaženje srednjodobnog sindroma. Fatalizam nije svojstven ovoj naciji, a ponekad njihov optimizam prelazi u apsurd. Do poslednjeg daha, znači ima šanse da se život ubaci u pravi kolosek. Kriza srednjih godina je najbolji podsticaj za ispravljanje prethodnih grešaka i osmišljavanje novih koraka. Makar se oni činili uz pomoć ovdašnje vrlo tražene „hodalice” sprave na četiri točka uz pomoć kojih ljudi onemoćalih ekstremiteta i dalje koračaju.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 06/04/2008.]
