Izvor: Nezavisne Novine, 03.Jun.2015, 20:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dnevnik nečasti

Jedan tabloid na naslovnoj strani u sredu kao najvažniju najavu ima tekst "Danas je najteži dan u Vučićevoj karijeri", a kao uzgrednu: "Naoružana deca upala na čas i otela dnevnik".

Iako čudna, uređivačka politika koja jednu od najznačajnijih diplomatskih aktivnosti jednog srpskog državnika poslednjih godina svodi na ličnu dramu, nije tema. Premijeru nije lako u Vašingtonu, kao što nije bilo lako u Briselu i Tirani, kao što neće biti lako u Beogradu kada dođe Angela Merkel, >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << a posebne muke će imati na nekom od narednih susreta sa Putinom. No, to je u opisu poslova onoga ko je preuzeo odgovornost za rukovođenje zemljom. Tranzicionom.

U fokusu je onaj drugi naslov i odmah ćemo obrnuti piramidu - u vreme kada su stasavale generacije pedeset i šezdeset i neke (prošlog veka), krađa dnevnika nije bila posebna novost. Neka roditelji lažu svoju decu koliko hoće, istina je da se to radilo i u osnovnoj i u srednjoj školi, baš kao i danas. Sa distance od nekoliko decenija verovatno je interesantna priča o grupi dobrih đaka koji su sedamdesetih u jednoj elitnoj beogradskoj srednjoj školi izveli noćnu diverziju na dnevnik i pomoću taze otkrivenih olovčica koje mastilo brišu bez tragova prepravili ocene lošijim đacima. Biće da je ovo prvo kršenje zaveta ćutanja o toj nepodopštini, koja, uzgred, nije ni mogla dati željeni rezultat, ne samo zbog toga što rubrika ocenama u dnevniku nije jedina zabeleška o nečijem znanju i trudu.

Čemu sve ovo? Čisto da se zna da su deca, mala i malo veća, uvek ista - pokušavaju nemoguće, često i zabranjenim sredstvima. Iako zvuči nemoralno, i to je avantura odrastanja. No, upad beogradskih osnovaca i staru noćnu diverziju dramatično razlikuju scenario i sredstva, javni upad s oružjem. Kao pljačka banke. Ne menja stvar što je pištolj plastičan, jer to niko nije znao, pa je trauma žrtava ista kao da nije igračka u pitanju. Ne menja stvar ni to što dva maloletna izgrednika nisu đaci te škole; povod i namera su nedvosmisleni. Kao i u ondašnjoj noćnoj diverziji.

Sigurno će se neko zapitati kakve sve ovo veze ima sa premijerom, jer, zaboga, škola je tu da vaspitava decu, a on ima teža i važnija posla! Ima li ih zaista? Da li za premijera, ministre, prosvetne vlasti, školske uprave ima prečih i važnijih poslova nego što su deca? Nema, ali da bi njih smeli i mogli da prozivamo, moramo prvo da zavirimo u svoj roditeljski dnevnik, da proverimo kako vaspitavamo decu, na kojim društvenim vrednostima i moralnim vertikalama. Mi smo ti na koje se oni ugledaju.

A ko smo i kakvi smo mi, poznati i anonimni? Čast izuzecima, ali kroki kaže - uglavnom siromašni, svakako siromašniji nego što život zahteva; nestrpljivi, često nevaspitani i netolerantni, unutar svoja četiri zida i van njih; neosetljivi na patnje drugih, pa i najbližih, o onima koji su nam vidnog polja da ne govorimo; nedovoljno obrazovani i bez želje da nešto naučimo; skloni zaobilaznim putevima zarade i satisfakcije; nesposobni da uočimo sopstvene greške i ispravimo ih; neprijemčivi na kritiku; puni razumevanja za moćnije, strogi prema slabijima...

U proseku imamo jedno dete, dvoje najviše i, dabome, radimo ili se snalazimo da im obezbedimo što bolji život i svetliju budućnost. U ime nekog dinara, konvertibilne marke ili evra više, svoju decu ne vidimo ni kada su nam pred očima. Ćušnemo ih pred televizor ili kompjuter i mirna Bačka. Ne čujemo ih kad nam i šta nam govore, ne znamo šta drugima i kako govore. Ne pomažemo im da savladaju osnovne životne veštine, ne učimo ih kako da uče, ne pomažemo im da savladaju školsko gradivo, nego platimo privatnog nastavnika i/ili uradimo domaći umesto njih. Brže je i lakše. Nama!

I očekujemo njihove petice za naše pare i naše znanje. Ako ih ne dobiju, imamo dva izlaza: da podmitimo nastavnika/e ili zaplašimo, pa i prebijemo. Pošto i za privatnog i za podmitljivog nastavnika treba para, radimo još više, pa dodatno ne viđamo svoju decu. Srećni su oni koji imaju bake i deke da im odmene roditelje. A mi, pošto ne viđamo svoju decu, ne razgovaramo s njima, ne učimo ih da razlikuju prava i obaveze, ne učimo ih odgovornosti, imamo grižu savesti, pa i njih podmićujemo mobilnim, kompjuterom, patikama, šminkom. To, naravno, košta, pa u novi arbajt.

Pošto mi toliko radimo, očekujemo od škole da nam decu vaspita: za "obrazovanje" smo se, zar ne, već pobrinuli. Tražimo od nastavnika da od naše dece naprave ispravne ljude. Ni manje - ni više. I, naravno, nastavnici su krivi što je naše dete neznalica, u obrazovnom i socijalnom smislu, što ima slabije ocene nego što očekujemo, što je osiono, pa i nasilno. A platili smo im mukom zarađenim novcem da od naše dece prave ljude. A, vala, i jesu donekle odgovorni, jer nastavnici provode više vremena sa našom decom nego mi sami!

Svaka čast onima koji se ne nalaze u prethodnim redovima, ali nema sumnje da će se svako naći bar u delu krokija; ako ne pre, ono kad ugleda svoje već odraslo dete, sebično, naučeno da dobije sve i odmah bez truda, nevaspitano, neosetljivo, nasilno... I shvati da drugačije i ne može biti ako je raslo zabuljeno u ekran, uz nasilne igrice, filmove i rialitije koji nisu preporučljivi ni onima sa 70+ godina;  pored junaka s asfalta kojima je lakše da potegnu pištolj nego vama, daleko bilo, mišolovku. Šta može ispasti od deteta koje odrasta bez pravih uzora i stvarnog autoriteta? A upravo im mi sami onim arbajtom, lažnim ocenama i poklonima iskupljenja od malih nogu oduzimamo pravo na te najvažnije životne lekcije.

Verovatno će neko reći da se na osnovu jednog vandalizma, već viđenog, izvlače teške kritike i, pri tome, sve svaljuje na pleća običnog čoveka, neke mame i nekog tate. Zar? Svi smo mi mame i tate, ako nismo - bićemo, ako ne mame i tate, onda tetke ili ujaci i stričevi. A oni na vrhu su takođe mame i tate, bake i deke, ujaci, tetke, strine. I oni traže od nastavnika - koji su, takođe, roditelji i najdraži rođaci nekoj deci - da isprave sve krive Drine; i oni na vrhu treniraju život bez odgovornosti, upisuju decu preko reda u školu koju požele, pritiskaju nastavnike, mite ih, ostavljaju svoju decu drugima na brigu. I mogu to efikasnije. I oni se ponose kad se njihova deca odrasla "snađu", slikaju se s njima ispred njihovih nelegalnih vila, omogućavaju im da nekažnjeno voze pijani, puštaju ih sa 15-16 da u društvu žestokih momaka provode noć na sumnjivim splavovima, kupuju im ocene i diplome, pa i doktorate.

Ne svi, naravno, jer da to svi čine ovaj tekst ne bi imao smisla. A njegov smisao nije u tome da teško kaznimo dva mlada drznika i osudimo školu koja je "dopustila" da se to dogodi, nego da svi stavimo prst na čelo i zapitamo se šta to činimo sopstvenoj deci i dokle ćemo tako? Kojim ih vrednostima učimo, kakvom ponašanju, kojim ciljevima da streme i kako da do njih stignu? A onda da zapitamo i one na vrhu šta nam to čine, zašto promovišu nakaradne vrednosti i puteve uspeha, zašto je partijska knjižica bolja ulaznica u život od pošteno stečene diplome? Zašto jedno obećavaju, a drugo rade? Zašto su njihova deca uspešnija od naše čak i kad im je IQ upola manji, a radne navike nikakve?

I, dodajte sami, ima još mnogo toga. Samo, moramo biti svesni da, baš kao i u slučaju uspešnog, iza svakog neuspešnog deteta stoji bar po jedan roditelj, nastavnik, ministar, premijer, novinar, svi oni koji nisu učinili dovoljno na učvršćivanju onih moralnih vertikala i društvenih vrednosti u koje se kunu. Do prve krivine.

Nastavak na Nezavisne Novine...