Izvor: Blic, 18.Apr.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đelićevo ovlašćenje je punovažno
U knjizi dr Latinke Perović „Između anarhije i autokratije" nalazi se jedan zaključak koji se, skoro bez ostatka, može primeniti na političke procese i prilike u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine. Taj izuzetno važan naučni nalaz glasi: „Srpsko društvo u prethodna dva veka karakteriše sukob dve istorijske tendencije: patrijarhalne i moderne. U središtu podele je odnos prema Zapadnoj Evropi."
U postoktobarskom periodu, a naročito uoči nedavnih predsedničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i predstojećih parlamentarnih izbora, ove dve istorijske tendencije su se politički jasno ispoljile i vrlo oštro sukobile. Jedna je konzervativna, nacionalna, koju oličavaju radikali, DSS, NS i SPS. Druga je reformistička (evroreformska), čiju okosnicu čini DS, a pripadaju joj, pre svega, G17 plus i LDP. Najnoviji događaji vezani za status Kosova neposredno su uticali da se DSS i NS udalje od evroreformskog kursa i priklone konzervativnoj, „tvrdoj" nacionalnoj, u suštini antievropskoj politici radikala i SPS. Tako je, najzad, došlo do jasnog stranačkog grupisanja u Srbiji u okviru ova dva politička bloka. Aktuelna predizborna kampanja najrečitije govori o tome. Tako, DSS i NS, isto kao i SRS i SPS, smatraju da ne treba potpisati sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP), jer bi to značilo priznanje nezavisnosti Kosova. Zato, predsednik DSS traži od EU da se u tom sporazumu izričito zapiše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da bi se on sa srpske strane mogao potpisati.
Činjenice, međutim, bar u pravnom pogledu, govore drugačije. Prvo, EU nije nadležna za rešavanje statusa Kosova pa se uopšte u pomenutom sporazumu i ne može formalno-pravno izjašnjavati o tom pitanju. Drugo, SSP, koji je Vlada Srbije parafirala 7. decembra 2007, izričito se, u članu 135, poziva na Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244. Treće, Vlada Srbije je 7. decembra 2007, prihvatajući jednoglasno sadržinu toga sporazuma i parafirajući ga, dala zvanično ovlašćenje potpredsedniku Vlade, B. Đeliću da ga potpiše kad se za to steknu uslovi, to jest kada ga EU ponudi Srbiji na potpisivanje. Pošto ima nagoveštaja da bi EU 28. aprila mogla ponuditi Srbiji potpisivanje ovoga sporazuma, između dva sukobljena partijska bloka vodi se pravi politički predizborni rat u vezi s tim. Naime, DSS, NS, SRS i SPS tvrde da se taj sporazum ne može potpisati, jer bi njegovo potpisivanje bilo suprotno Ustavu, odnosno značilo bi priznanje nezavisnosti Kosova.
U vezi sa ovim pitanjima nesporne su dve bitne činjenice. Prva je da se ovim sporazumom izričito predviđa da se njime, u skladu sa Rezolucijom 1244, ne predodređuje status Kosova za koje se kaže da je pod međunarodnom upravom. Dakle, tim sporazumom ne krši se ni rezolucija Skupštine iz decembra 2007, koja predviđa da državni organi neće potpisivati međunarodne sporazume, uključujući i SSP, koji nisu u funkciji očuvanja državnog integriteta i suvereniteta Srbije. Druga činjenica je da SSP sadržinski predstavlja sveobuhvatan i dugoročan ugovor o ekonomskoj i trgovinskoj saradnji Srbije sa EU.
Postavlja se i pitanje da li i dalje važi ovlašćenje potpredsednika Vlade da potpiše pomenuti sporazum sa EU. Naime, protivnici njegovog potpisivanja tvrde da od dana raspuštanja Skupštine (13. mart 2008), vlada ima tzv. tehnički mandat. Drugim rečima, nedostaju joj legitimnost i pravni osnov za potpisivanje ovakvog sporazuma, pošto vlada kojoj je prestao mandat, do izbora nove vlade obavlja samo tekuće poslove. Međutim, potpisivanje već prihvaćenog, odnosno parafiranog sporazuma od strane Vlade Srbije, uz dato ovlašćenje potpredsedniku da ga potpiše, upravo spada u „tekuće poslove", to jest u poslove praktične realizacije već donete Vladine odluke. Vlada bi, eventualno, mogla da opozove dato ovlašćenje, ali samo po postupku po kome je ono i dato, to jest odlukom Vlade većinom glasova svih njenih članova.
U tekućoj predizbornoj kampanji najgore je to što konzervativna nacionalna grupa partija preko svojatanja kosovskog pitanja, svojim proevropski orijentisanim političkim oponentima osporava patriotizam, predstavljajući sebe kao jedinu patriotsku i državotvornu snagu. Time se, na krajnje neprihvatljiv način, manipuliše nacionalnim osećanjima građana koji su neupućeni u sadržinu i vrednost SSP. Umesto da se potpisivanjem toga sporazuma mnogostruko uvećaju šanse za ubrzani ekonomski razvoj Srbije, građanima se, zamenom teza, nameće antievropski stav i ispostavljaju politički zahtevi EU koje ona ne može ispuniti, čime se zatvara put Srbije ka Evropi. A Srbija upravo sada ima jedinstvenu šansu da potpisivanjem SSP sa EU (sa kojom ostvaruje 60 odsto spoljnotrgovinske razmene), a uz već parafirani sličan sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, maksimalno olakša i ubrza svoj ekonomski, tehnološki i svaki drugi razvoj.
Kad bi se odbijanjem Srbije da potpiše SSP sa EU očuvalo Kosovo u sastavu Srbije, to bi bila opšteprihvaćena odluka. Međutim, realna politička situacija govori da odbijanjem potpisa na sporazum sa EU Srbija samo pogoršava svoj međunarodni položaj i sama sebe gura u izolaciju. Potpisivanjem SSP, na optimalan i racionalan način bi otpočeo proces prevazilaženja starih i novih stranačkih političkih „strategija" i dilema o tome gde treba da bude glavni smer i oslonac državne politike Srbije - u Evropi ili u Rusiji. Danas je više nego ikada jasno da Srbija, kao i druge balkanske države, svoju budućnost treba da gradi u okviru porodice evropskih društava i država, uz istovremenu svestranu ekonomsku i drugu saradnju sa Rusijom. Takvo opredeljenje većine građana na izborima 11. maja imalo bi, zaista, istorijski značaj, jer bi bilo dokaz zrelosti Srbije da prihvati savremene demokratske, ekonomske, pravne i druge standarde i vrednosti. U protivnom, čeka je status „ruske gubernije" u evropskom okruženju na Balkanu.
.jpg)
