Izvor: Politika, 24.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đaci bez škole
Već godinu i po kćeri Sunčice i Ivana Radojkovića ne idu u školu, jer u njihovom Babinom Kalu nema ni škole ni nastave
Niš – U selima, na jugoistoku Srbije ostala su samo staračka domaćinstva, sve je više praznih kuća, opustelih dvorišta i imanja. Davno je zavladala tišina. Zaboravljeni su radost, dečji smeh i graja. Na obroncima Svrljiških planina, u selu Babin Kal, u opštini Bela Palanka, neočekivano ima dece. U porodici Radenković tri devojčice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Na 12. kilometru od Bele Palanke, preko Moklišta, pa sve uzbrdo je Babin Kal. Iznad sela su Svrljiške, a nešto dalje, lepo se vide vrhovi pod snegom i Stara planina. Sunčica i Ivan Radenković – on je nekada radio u Nišekspresu – osnovali su u selu na hiljadu metara nadmorske visine porodično domaćinstvo i malo gazdinstvo podno planinskih vrhova. Obrađuju nešto zemlje, imaju veliki voćnjak i gaje krave. Od mleka prave sir i prodaju...
Imaju Sunčica i Ivan tri kćeri: šestogodišnju Ivanu, desetogodišnju Milicu i dve godine stariju Mariju. Devojčice, vedre i čile, same su sebi jedino društvo i zabava, drugih vršnjaka i druge dece nema. Ni u selu, ni u okolini. I, naravno, kada ne pomažu roditeljima, svaki trenutak iskoriste za igru. Razlikuju se, međutim, Ivana, Milica i Marija od sve ostale dece u ovoj zemlji.
Njih tri ne idu u školu. Ili, bolje rečeno, nemaju ni školu, ni obdanište, ni učitelja, ni vaspitačicu. Nemaju ni knjige, ni čitanke, nemaju sveske...
Milica je pre godinu i po dana završila drugi, a Marija četvrti razred osnovne škole. Od tada ne idu više u školu. U njihovom Babinom Kalu ne organizuje se nastava, koja je do pretprošle školske godine (2005/2006) samo zbog njih dve u OŠ "Ljupče Španac" organizovana u selu. Dolazila je učiteljica svakodnevno, učila ih svemu. Onda je trebalo da Marija krene u peti razred, a u Babinom Kalu nije bilo moguće organizovati predmetnu nastavu. Jedino rešenje bilo je prebacivanje Marije Radenković u Belu Palanku, u peti razred. Roditelji su pristali na to, ali uslovili da krene i Milica sa Marijom, u treći razred, da u školi bude zajedno sa sestrom.
Iako siromašna lokalna zajednica Bele Palanke ponudila je celoj porodici da pređe u Belu Palanku, da im se obezbedi stan, nužni smešta, i da deca pohađaju nastavu. Ali nije bilo posla za roditelje. Nije bilo moguće da im se obezbede i osnovne, minimalne mogućnosti da bar nešto prihoduju i normalno žive... Zato su Sunčica i Ivan odlučili da ostanu u Babinom Kalu. A, deca...
Već godinu i po dana sede u nedođiji, daleko od civilizacije, kod svoje kuće, igraju se u dvorištu, pođu sa roditeljima do voćnjaka i bašte. Pre nekoliko dana posetili su porodicu Radenković u Babinom Kalu načelnik Odeljenja ministarstva prosvete Dragan Gejo i direktorica OŠ "Ljupče Španac" Vesna Tanasković. Znaju odavno za problem, ali su nemoćni da ga reše. Sve je ingerencija drugih državnih organa.
Opština nema mogućnosti, a ni sredstva da izdvoji makar jedan automobil koji bi prevozio Milicu i Mariju do Bele Palanke i tamošnju matičnu školu "Ljupče Španac", čije je istureno odeljenje u Babinom Kalu zatvoreno, i vraćao ih u selo. Milica i Marija, a na jesen će to biti slučaj i sa najmlađom Ivanom, imaju po Ustavu pravo da se školuju. One u školu, međutim, ne idu. Zaostaju mnogo za vršnjakinjama, za drugom decu. U svemu. Njihov problem niko ne rešava. I škola i opština su institucije sistema.
Toma Todorović
[objavljeno: 24.02.2007.]
