Izvor: Politika, 20.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dizajn
POVORKA ČUDESA
Tokom jednog kratkog perioda u beogradskom žargonu pojam "dizajner" koristio se za radnike koji na nezvaničnoj, uličnoj berzi nude pomoć pri obavljanju teških fizičkih poslova: jake mišice za selidbe, prenošenje teških predmeta, eventualno, manja pomoć pri građevinskim radovima. Na dnevnicu ili na sat. Sasvim ga je potisnuo izraz "vukovci" nastao po mestu na kojem se nalazila berza radne snage, u blizini spomenika reformatoru srpske azbuke.
Krajem dvadesetog stoleća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "dizajn" postaje pomodna reč: čini se da je to okvir u koji se može smestiti sve, od projekcije političkih kretanja u jednoj zajednici do odeće i šminke estradnih zvezda. Javila su se i mnoga nova zanimanja: dizajner zvuka, frizure, imidža...
Prvobitno značenje u vezi sa grafičkim i industrijskim oblikovanjem prelilo se u više oblasti koje čak i ne moraju imati veze sa vizuelnim. Konačno, i jedna od hipoteza o nastanku sveta i života na našoj planeti sadrži reč "dizajn" – doduše, onaj
U tako "totalnoj" upotrebi ove reči jasno je bilo da se dizajn neće zadržati na stranicama specijalizovanih časopisa ili na bezbrojnim sajtovima koje pohode zaljubljenici u moderan životni ambijent. Fenomen kojem su posvećene tolike studije i doktorati, pre ili kasnije, morao je biti "muzealizovan", ne samo u okvirima već postojećih muzeja vaskolike primenjene umetnosti. U drugoj polovini prošlog veka muzeji su preuzeli ulogu koju su u srednjem veku imale katedrale. Oni su zauzeli mesto fokusa zajednice, postali ponos komune i mesta specifičnog hodočašća. Zato i nije čudno što su se pojavili prvi muzeji posvećeni isključivo modernom dizajnu.
Može li se zamisliti muzej dizajna koji nije "totalno izdizajniran"? Takav je i onaj londonski, smešten na obali Temze. Osnovan je 1989. godine sa visoko postavljenom lestvicom ambicija. Uglavnom ih je i ostvario: sajt muzeja poseti godišnje više od dva miliona zainteresovanih, studijske izložbe koje priređuje putuju po celom svetu. Postavka, razumljivo, odaje počast pionirima modernizma – na razne načine. Tako su, između ostalog, i portreti velikana, pažljivo nacrtani, to jest "dizajnirani", raspoređeni po hodnicima, muzejskim prodavnicama, u prostoru kafeterije i drugim sporednim odajama.
Među njima se, sa pravom, našao i Laslo Moholji-Nađ. Rođen 1895. godine kao Laslo Vajs, uzeo je prezime svog ujaka i kasnije u ime dodao i ime grada u kojem je odrastao. Nakon studija prava i učešća u ratu koji se tada zvao "Evropski", 1919. godine, u Beču, sreće se sa radovima ruskih avangardnih umetnika, Maljeviča, Nauma Gaboa i El Lisickog. Utisak koji je smelost tih ostvarenja ostavila na Moholji-Nađa odredila je njegov potonji profesionalni i životni put.
Godine 1923. zamenio je Johanesa Itena kao profesor uvodnog kursa na bauhausu. To je, u suštini, označilo kraj ekspresionističkog perioda, te institucije i njen povratak prvobitnim načelima povezivanja umetnosti sa industrijskom proizvodnjom. Polje njegovog delovanja bilo je široko: pregledi avangardne umetnosti danas se ne mogu zamisliti bez njegovih fotograma, fotografija, kinematografskih svetlosnih efekata, tipografskih inovacija i nacrta za upotrebne predmete. Burni istorijski događaji sredine dvadesetog veka naterali su ga da promeni radnu sredinu – preko Berlina, Pariza i Holandije domogao se Engleske gde je u krugu umetnika emigranata pokušavao da obnovi bauhaus. Uprkos tom neuspehu, godine boravka u Londonu ostvarile su snažan uticaj na britansku umetnost i dizajn. Sličan pokušaj u Americi, gde prelazi 1937. godine, bio je jedva uspešniji, Novi bauhaus trajao je samo jednu školsku godinu. Umro je u Čikagu, 1946. godine, a vaskrsao, kao mural, u londonskom muzeju dizajna nepunih pola veka kasnije.
Nije, međutim, nezanimljivo mesto gde se našao lik Lasla Moholji-Nađa. On krasi ugao prostorije na čijem se zidu nalaze školjkolike keramičke konzole. To je odaja u kojoj se posetioci muzeja, oni muškog pola, oslobađaju viška telesnih tečnosti. Verovatno će neko zaključiti da je mesto portreta nekadašnjeg profesora bauhausa, i to portreta na kojem, sasvim dizajnerski, slova njegovog imena "crtaju" kovrdžavu kosu – pomalo neprimereno. Možda bi, istini za volju, domišljanje moglo poći u sasvim drugom pravcu: nije li pisoar ikonični predmet avangardne umetnosti? Biće da su oni koji su određivali raspored naslikanih velikana po pomoćnim prostorijama londonskog muzeja pokušali da diskretno obznane tananu transverzalu između Dišana i Moholji-Nađa. Nenametljivo, nema šta. A o drugačijim aluzijama ovoga puta i ovde – ni reči.
[objavljeno: ]
