Izvor: Politika, 03.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Direktorski i drugi pigmeji
Ovako to izgleda: generalni direktor, zamenik generalnog direktora, dva izvršna direktora, tri pomoćnika generalnog direktora, 12 savetnika generalnog direktora, osam direktora raznih sektora, dvadesetak pomoćnika direktora sektora, sijaset raznih rukovodilaca službi.
Brojke da ne zavaraju. Ne radi se o vrhu neke multinacionalne kompanije koja obrće milijarde dolara. Reč je o beogradskom javnom komunalnom preduzeću Gradska čistoća koje je u milionskim, istina dinarskim, gubicima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
„Birokratija je gigantski mehanizam kojim upravljaju pigmeji”, rekao je nekom prilikom veliki francuski pisac Onore de Balzak.
Zašto je uopšte čovek koji se u 19. veku bavio boljkama visokog društva pominjao birokratiju? Da nije, poput vas i mene, preskakao kese s đubretom pored zatrpanog, a neispražnjenog podzemnog kontejnera? Da nije čamio u redovima da dobije neku kopiju ili potvrdu? Ili je pokušao da podmiti dobrog opštinskog birokratu koji će uvek naći način da važnu odluku odloži dok se ne mašite za džep?
Nešto od toga sigurno jeste. Imam utisak da od prvih papira tek rođenog deteta do dokumenata o smrti, od upisa u jaslice do ispisa iz firme na kraju radnog veka ne postoji ama baš ništa a da birokrata nije negde u blizini. Ako imate fobiju od formulara, molite boga da ne tražite invalidsku penziju.
Ko je drugi sem birokratije odnegovao centralizovani sistem: spor, nefleksibilan, nespreman da se prilagođava promenama oko njega? Sistem papiroloških Himalaja čije vrhove možete da osvojite ili davanjem mita ili strpljivošću zbog koje rizikujete da izgubite posao i tonu nerava, pregled na skeneru, dozvolu za popravku krova koji prokišnjava.
Umesto da olakšava život, administracija stvorena davno na dvorovima drevnih civilizacija i njihovih državnih aparata mahom zagorčava život. Ipak, za birokratiju – kovanicu francuskog bureau (ured) i grčkog kratos (vladavina) – pod tim imenom znamo tek od 18. veka.
Od tada je prati opaska da načelnici, šalterski i drugi službenici, sekretari, inspektori, intendanti nisu imenovani da bi služili javnom interesu, već da je javni interes ustanovljen kako bi birokrate mogle da postoje. Tužno koliko se malo promenilo.
Kada se suočavamo s nerazumevanjima u pregovorima s Briselom onda to nije nikakav iznenađujući fenomen. To je, s jedne strane, sukob uglancane britanske administracije koja je vladala svetom „u kome sunce nikada ne zalazi” ili austrougarskog modela germanske perfekcije.
Ovdašnja birokratija vuče druge, vizantijske a potom osmanske korene. Taj levantinski mentalitet smatra sasvim prirodnim da se državni zakoni ne poštuju, da se državi ne plaća porez. Za razliku od Nemaca ili Skandinavaca, Srbi, Italijani ili Grci ne poseduju svest o tome da, ako ne plaćaju porez, onda društvo ne može da gradi ni obdaništa, ni škole, ni bolnice.
Državni službenici i stranka na vlasti smatraju kao nešto najnormalnije da kradu. Činovnički aparat je neracionalan, parazitski. Sredstva koje stižu iz Brisela se, po principu mafijaške organizacije, dele partijskim drugovima ili rođacima.
Orijentalna birokratija odigrala je i ovde važnu, možda i ključnu ulogu.
Aleksandra Vučića može da obraduje da je njegov omiljeni Maks Veber poznat po studijama birokratizacije društva. Sistem autoriteta koji je praktično neuništiv, pisao je između ostalog. Bojim se da, dok govori o novim sistematizacijama i smanjenju režije javnog sektora, o uštedama i bolnim rezovima kako bi se Srbija spasla propasti, Vučić i ne zna šta ga čeka.
Kakav Mišković! Lako će sa ergelom državnih vozila, s rotacijom i bez nje, koja vozika golobrade državne sekretare i podsekretare, a savetnike i sekretarice razvozi iz birokratske bolećivosti. Birokratija, uz zdušnu toleranciju svih vlasti, pokazuje fascinantnu moć reprodukcije. Malo ih otpustite, ako to uopšte učinite, a onda zaposlite dvostruko više novih.
Lernejska Hidra kojoj odsečete jednu od devet zmijskih glava – ali izrastu dve nove.
Zamišljam kako će se birokratija uspešno braniti svojim zakonima odugovlačenja: smanjivanjem posla i prebacivanje odgovornosti na nadležne koji su odredili rok. Odugovlačenjem koje obezbeđuje da rasteš u tuđim i sopstvenim očima jer se logično pretpostavlja da značaj posla raste s pritiskom koji se na tebe vrši. Tako možeš da se u potpunosti oslobodiš zadatog posla jer, ko zna, zbog nečega može da prestane potreba za poslom.
Kako će Vučić sa onima koji će svaku naredbu koja može pogrešno da se razume pogrešno razumeti? Kako će s nakostrešenom armijom republičke i lokalne administracije koju su zapošljavale prethodne vlasti?
Taložili su se decenijama pošto su za njih otvarana nova radna mesta. Ko te pita, rođače, da li imaš šta da radiš. Sedi tu i ne pitaj.
Vlast će morati da ide u najavljena otpuštanja, neizbežna sa stanovišta ušteda, ali kako da nahrani gladna usta aktivista koji su ih doveli na vlast? Zaposlite ih na brzinu, gde god. Postaće poželjne mladoženje. Čujem da je u opštini Rakovica birokratsko uhleblje poslednjih meseci našlo više desetina SNS-ovih pretorijanaca. Toliko da nemaju dovoljno stolica. Ko može da priča da je došao kraj partokratije?
Sindikalista Ranka Savić predlaže da „Vučićeve makaze” ne diraju javne službenike koji su na svojim mestima najmanje tri godine. Što podrazumeva da imaju znanje i iskustvo. Zvuči logično, donekle. Ali logika nije jaka srpska disciplina. Zašto bi otpuštanja bili pošteđene krmeljive birokrate koje dremaju na državnim jaslama? Zbog preminulog rada?
Jasno je da su otpuštanja neizbežna, ali 660.000 zaposlenih u javnoj administraciji trebalo bi prethodno skenirati pa da se vidi ko je koristan, ko nije. Zar neke neće zameniti informativne tehnologije? Zar ne treba izbaciti lenjivce, a otvoriti mesta novim sposobnim, energičnim, ambicioznim ljudima koji čame na biroima za zapošljavanje?
Javna administracija ne sme da bude Francuska akademija nauka pa da vrata otvara tek smrću nekog od svojih članova. Ako čitavo društvo više ne uživa samoupravnu bezbednost radnog mesta, zašto bi taj kriterijum važio u javnom sektoru?
Pitam se šta bi Balzak rekao da je živ i da posećuje Srbiju. Ako je birokrata u Francuskoj njegovog vremena bio pigmej, kako bi opisao ove ovde? Možda bi ustanovio da su u Srbiji i dalje nadležni skloni da zadatke poveravaju onima koji su najmanje sposobni da ih izvrše. Ne tvrdim, ali sačekaću da vidim ko će biti novi gradonačelnik Beograda.
Ako bude neko ko ima iskustvo u gradskom saobraćaju – zato što se kao student uvek vozio trolejbusom, ako bude neko ko se u javnu administraciju razume – zato što je u pošti čekao u redu da plati račun, ako bude neko ko se u probleme gradskog zdravlja razume – zato što su mu u hitnoj pomoći onomad ruku stavili u gips, ako bude neko ko misli da poznaje finansije – zato što je u osnovnoj školi dobro znao tablicu množenja, ako bude neko ko smatra da je ekspert za grejanje – jer se setio da kod kuće odvrne radijator, ako bude neko ko zna šta su obdaništa – zato što je u jednom bio od sedme do devete godine, ako bude neko ko će dopustiti da se zatvaraju knjižare – zato što voli da igra u kladionici, ako bude neko ko je ubeđen da će rešiti probleme starih ljudi – zato što je nekoć nedelju dana dežurao uz dementnog dedu, ako bude neko ko misli da zna šta će s psima lutalicama – zato što je na Bulbuderu jednom takvom prebio nogu, ako bude neko ko je uveren da može da se izbori s drogom – zato što je jednom duvao travu…
Ako bude takav neko, možete da se složite ili ne, ali onda će to biti carstvo birokratije. Nesposobnost plus nesposobnost jednako nesposobnost. Potvrdiće se da su nadležni skloni da zadatke poveravaju onima koji su najmanje sposobni da ih izvrše. A u Gradskoj čistoći biće još direktora.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.11.2013.
