Izvor: Blic, 14.Jul.2009, 13:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomci odlaze
„Kad diplomiram, imam da emigriram”, zapisao je pod pseudonimom Kengur maja maseca, rano s jutra u 07,50 časova, jedan od učesnika Internet foruma na kojem se četovalo na temu „odliv mozgova iz Srbije".
Prošle godine se Veselin Jevrosimović, vlasnik „Komtrejda”, požalio da je tražeći spisak najboljih studenata koji su diplomirali u poslednjih godinu dana na Elektrotehničkom fakultetu, a koje je planirao da zaposli, saznao da su skoro svi otišli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili se spremaju da odu u inostranstvo.
Podaci kažu da upravo mladi do 30 godina čine skoro trećinu nezaposlenih u Srbiji, a njih oko 30.000 imaju fakultetsku diplomu, magistraturu ili doktorat. Čak 78 odsto studenata Beogradskog univerziteta napustilo bi Srbiju odmah po dobijanju diplome, pokazali su svojevremeno rezultati istraživanja „Marketing radionice” Ekonomskog fakulteta. Oko pola miliona mladih napustilo je zemlju od početka devedesetih godina prošlog veka. Prvih godina posle 2000. godine taj talas odlaska je oslabio, da bi pretprošle i prošle godine dobio na snazi. Opet mladi hoće da odu i opet ne vide perspektivu u svojoj zemlji.
Niko tačno i ne zna podatak koliko je koštalo obrazovanje onih koji su otišli, koliko gubimo zato što ne rade svoj posao ovde i koliko tehnološki kasnimo jer nam pamet odlazi. O svemu ovome političari i vlast malo govore i izgleda još manje razmišljaju. Taj proces, međutim, definitivno mora biti zaustavljen jasnim namerama i programima države Srbije. Priče zvaničnika iz Nacionalne službe zapošljavanja o tome da je u „planu osnivanje posebne službe za rad sa mladima... sa ciljem da se mladi osposobe za aktivno traženje posla”, pre izazivaju podsmeh i ljutnju, nego što zaslužuju ozbiljan tretman.
Vreme je, krajnje, da se mnogi uzmu u pamet. Isprazni planovi i birokratski maniri neće zaustaviti nijednog diplomca da ne ode i neće vratiti nikoga ko je otišao. Rešenja moraju biti opipljivo realna. U Srbiji se godišnje ulaže oko 72 evra u informacione tehnologije „po glavi stanovnika”, dok se u EU investira oko 800 evra. Naravno, nemamo mi tih para, ali više se sigurno može naći, ako se hoće. Nije demagogija reći da se može bez toliko državnih i skupih automobila, bez toliko državnih činovnika... Najveći i najvažniji resurs postaje znanje. Vlast i političari koji to ne razumeju bolje je da što pre budu prošlost, jer interes budućnosti bi i biološki morao imati primat.
Zoran Luković, urednik
