Izvor: Politika, 27.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatija
Ne bih ovih dana želeo da budem u koži Borisa Tadića, Vojislava Koštunice ili Vuka Jeremića. Breme odgovornosti koje je na njihovim leđima najteže je i najkomplikovanije od svih mogućih. Svi njihovi današnji potezi podrazumevaju rizik izazivanja posledica koje nas čekaju sutra. Njih to, eventualno, može da košta o(p)stanka na vlasti, a nas – budućnosti.
Reakcija na samoproglašenje nezavisnosti Kosova je morala da bude žestoka: bio je to udar na nacionalnu teritoriju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ponos i na istoriju. Povlačenje ambasadora iz zemalja koje su saučesnici u ovom činu je razumna reakcija. Ali – šta posle?
Kao sredstvo politike, i diplomatija mora da bude „umetnost mogućeg”. A moguće je samo ono što je realno, kao što, s druge strane, najčešće nije realno ono što se danas čini mogućim.
Dakle, šta nam je činiti?
Kao prvo, treba da imamo u vidu da je najlakše brzo i žestoko se naljutiti, povisiti ton i zaklinjati se. Ljuti smo i gnevni, uostalom, s dobrim razlogom.
Ali jedna definicija kaže da je mudrost „u skladu sa iskustvom pomiriti želje”. Sve ono što želimo, kaže nam iskustvo, ne možemo da ostvarimo. Otuda, nije baš mnogo mudro često pominjanje reči „nikad” u javnim govorima. Zna se, poodavno, da nema ni večitih prijatelja ni stalnih neprijatelja. Večiti su samo interesi.
Ako za momenat zastanemo i pogledamo svet oko nas, lako ćemo zaključiti da nam nisu baš saveznici svi oni koji nisu priznali nezavisno Kosovo, niti da su nam zakleti neprijatelji svi koji su požurili da ga priznaju. Da li nam je, na primer, neprijatelj Japan, jedan od najdarežljivijih donatora u projektima za obnovu Srbije u „malim”, svakodnevnim stvarima – od gradskog saobraćaja, preko osnovnih škola, do vodovoda i domova zdravlja – samo zato što će, kao američki saveznik, u dogledno vreme priznati Kosovo kao državu?
Možda nas baš Japan može nečemu naučiti. U Drugom svetskom ratu njegov protivnik je bila Amerika, koja je okončala sukob nanevši Japanu traumatičan poraz, počinivši u Hirošimi i Nagasakiju najveće ratne zločine u istoriji civilizacije. Pa ipak, u drugoj polovini prošlog veka dve zemlje su bile sasvim iskreni strateški saveznici. U tom savezništvu nije bilo velike ljubavi, ali je bilo jakih računica: Japanu je bio potreban američki strateški kišobran da bi obnovio razorenu zemlju, a Americi Japan kao „nosač aviona” u hladnoratovskom sučeljavanju sa Sovjetskim Savezom. Rezultat: Japan je danas druga ekonomija sveta i – najveći strani investitor u SAD.
Srbiji su ovaj poraz naneli jači i s tim treba da se suočimo. Nije dovoljno samo da se žalimo na nepravdu – treba poručiti diplomatiji da iz poraza nećemo izaći vođeni emocijama. Istorija je, kaže savremeni mudrac, dragulj koji se ne nosi svaki dan. Ekonomski slaba i politički izolovana, nedemokratska i neevropska Srbija neće biti u stanju da povrati nacionalno samopouzdanje, niti da se takva nada da će jednog dana povratiti Kosovo.
Milan Mišić
[objavljeno: 27/02/2008]
