Izvor: Blic, 13.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dim je ljut, al’ je para slatka
Dim je ljut, al’ je para slatka
MAJDANPEK, IVANJICA - U opštinama Majdanpek i Ivanjica veliki broj meštana živi od proizvodnje ćumura. U regionu Majdanpek povremeno radi više od 500 ćumurana, od toga 100 u selu Klokočevac. U ivanjičkom selu Osonica radi čak 160 ćumurana.
Dim iz ćumurana je težak i ljut, posebno kada su jutra tmurna. Ali meštani Klokočevca kažu da su navikli jer od nečega moraju da žive. Klokočevci, kada se okupe pred seoskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prodavnicom, preko pivske flaše najčešće kažu:
- Dim je ljut, ali para je slatka.
- Nema u poslu sa ćumurom velike i lake zarade. Ali, ljudi se poslednjih godina sve više okreću tom poslu jer je to jedina mogućnost da se pošteno dođe do para za život - kaže Goran Stevanović, vlasnik firme 'Gril kom' u Klokočevcu.
Stevanović se posle deset godina povremenog bavljenja ovim poslom potpuno posvetio proizvodnji ćumura koji izvozi i u Nemačku. Za tonu ćumura potrebno mu je desetak metara drveta. Sa tog područja mesečno se otpremi 300 i 500 tona ćumura što znači da će uskoro ponestati sirovine. Većina ćumuraša drvo obezbeđuje sanacijom prostora na kojem je obavljena velika seča za potrebe privrede.
- Mi smo tako neka vrsta ekologa. Čistimo površine od šumskog otpada i doprinosimo da se i tehnički neupotrebljivo drvo ipak iskoristi - kaže Sima Lapatanović.
Osim Gorana Stevanovića još nekoliko ćumuraša svakodnevno proizvodi drveni ugalj, a stotinak kada im se ukaže prilika da proizvod prodaju. Slavoljub Gajić je jedan od mnogih mladih ljudi u Klokočevcu koji se ovom poslu sve više okreće jer nema drugih mogućnosti za zaradu.
- To i jeste posao za mlade ljude - kaže Nestor Janković koji je 1983.godine sa nekoliko svojih komšija prvi počeo da proizvodi ćumur. Nije se pokajao, ali godine čine svoje i u poslednje vreme sve ređe pali ćumuranu. Drvo se teško dovlači iz šume.
- Ako bi se kupilo već pripremljeno drvo, nikakve zarade ne bi bilo. Zato moramo da sami dovučemo drva što produžava proces proizvodnje - kaže Nestor Janković, ćumurdžija veteran.
Ivanjička Osonica prvo se pročula po dobroj rakiji, siru i kajmaku. Kasnije je Osoničane počeo da bije glas da proizvode i najkvalitetniji ćumur koji se prodaje u Beogradu, Novom Sadu i Vršcu.
Kvalitet, kažu proizvođači, zavisi od toga koje se drvo koristi i na koji način se ćumur proizvodi. Oni znaju pravi recept, sasvim je sigurno, jer danima iz ovog kraja duž Osoničke reke odlaze kamioni natovareni džakovima ćumura.
Bošković objašnjava da proces proizvodnje traje sedam dana, a sve što se proizvede može i da se proda. Doduše, cena osoničkog ćumura prošle godine nije rasla, ali je zato je potražnja bila dvaput veća.
- Na ruku nam ide to što je ovo podneblje bogato šumom, a za ćumur se mogu koristiti i otpaci od drveta, tako da se uz malo truda može doći do jeftinije sirovine za proizvodnju - kaže Bošković. Silvija Vukašinović - Beba Bojović
