Izvor: Vesti-online.com, 21.Apr.2015, 07:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Dijaspora je Srbiji najveća industrija"

"Srbiju dijaspora zanima samo kad joj treba pomoć", kaže za "Vesti" Sofija Ćuk di Garofani, dobitnica nagrade "Kneginja Milica" za doprinos srpskoj kulturi i duhovnosti koju joj je nedavno u Beogradu uručio Centar za humanost i kulturu.

Sagovornica "Vesti" je umetnik, humanista i pedagog. Rođena je u Sjenici, živi u Parizu odakle kroz brojne humanitarne akcije pomaže narodu u Srbiji. Njene tapiserije se mogu videti u galerijama širom sveta. Dobitnica je brojnih priznanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << medu kojima je i ono za Ženu decenije srpske dijaspore.

Šta je najviše uticalo na vaše stvaralaštvo?

- Pre svega Sjenica. Rođena sam na prostorima srednjovekovne Srbije, između Sopoćana i Mileševe, gde je nastala Raška umetnička škola. Sokovi koje sam tu upila, tradicija manufakture i ćilimarstva moje majke Vitomirke Vuković, jedne od poslednjih učiteljica ćilimarske škole u Sjenici, poveli su me na put stvaralaštva. To je doprinelo da u Parizu primenim ono što sam upila preko ćilimarskih razboja koje sam doživela kao harfu, gde su povezani ruka i misao.

Godinama ste ulagali napore u očuvanje srpskog jezika u dijaspori. Kako se rodila ideja za akciju "Bakama u zavičaj"?

- U današnjosti postoji problem identiteta. Ljudi su poništili vrline kao što su rodoljublje i dostojanstvo. Trudila sam se da moja deca budu jezički obrazovana. Tu se probudila moja potreba da budem korisna deci dijaspore. Osnovala sam odeljak za vaspitanje i brigu o deci druge i treće generacije Srba u inostranstvu. "Bakama u zavičaj" je bila akcija pod nabojem mladalačke hrabrosti. Uzimala sam na odgovornost svake godine 700 dece, i vozom od 17 vagona dovodila ih i ostavljala od Ljubljane do Đevđelije.

Da li Vam je nedostajala Srbija tokom svih ovih godina?

- Nastojala sam da moja deca ne dobiju komplekse manje nacije. Vaspitavala sam ih u tradiciji, duhu i kulturi i male srpske i velike francuske nacije. Zbog toga mi otadžbina nije nedostajala, jer ja nikada nisam ni odlazila. Moji roditelji i potreba da budem od koristi braći i sestrama je uslovljavala da budem prisutna. Meni je Srbija otadžbina, a Francuska mi je domovina. I nisam patetično nostalgična za Srbijom. Ja imam dve ljubavi, Srbiju i Francusku.

Šta mislite o odnosu Srbije prema dijaspori?

- Srbiju dijaspora zanima samo kada joj je potrebna pomoć ili korist. A za dobar odnos prema svom narodu u rasejanju nisu potrebni posebni uslovi niti novac. Ministarstva za dijasporu su politički kontekst koji vrlo spretno i programski manipuliše tananom psihologijom čoveka koji je pošao trbuhom za kruhom. A zna se da je dijaspora Srbiji najveća industrija koja donosi ogroman kapital. Zauzvrat, od matične zemlje dobije potpunu nezainteresovanost. Primer za to je naplata putarine strancima, koja je mnogo veća nego za građane Srbije. A jasno je da tokom devedesetih, kada je Srbija bila pod embargom, nisu stranci dolazili u Srbiju, nego naš narod. Tako se naše stanovništvo koje živi van granica Srbije eksploatiše.

- Nagrada "Kneginja Milica" ukomponovana je u moje stvaralaštvo. Sa jedne strane Jelena Anžujska kao moja večita inspiracija, sa druge strane kneginja Milica, jedna od najmudrijih i najplemenitijih vladarki. Te dve žene čine savršen sklad moje ličnosti i stvaralaštva, njihov duh živi kroz mene.

Nastavak na Vesti-online.com...