Izvor: Politika, 01.Okt.2014, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijalog gluvih
Umesto onoga što se u zdravim društvima zove socijalni dijalog i društveni konsenzus o vrednostima i prioritetima, u našem društvu postaje logika traženja žrtvenog jarca
Ponašanje učesnika u saobraćaju je oduvek bio pouzdan barometar za stanje psihe i živaca ove nacije. Ako imate utisak da stavljate glavu u torbu svaki put kad sedate u auto, jer ne znate ko sve danas može da tumači propise pesnicama i bejzbol palicama, onda definitivno nešto nije u redu. Otkud toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << frustracije i besa u glavama ljudi? Kako smo došli do toga da život toliko pojeftini, da nakon gaženja mladog čoveka u centru prestonice jedino što suvozači prestupnika rade jeste da ga sokole sa „polakice, polakice”?
Objektivne okolnosti, nažalost, pogoduju ovakvoj atmosferi. Srbija će ove godine zabeležiti negativnu stopu rasta društvenog proizvoda, a velika je šansa da i naredne godine budemo u recesiji. Problemi su strukturni i posledica su javašluka tokom poslednje tri decenije. Kao što brod ne može brzo da promeni pravac po kome krstari, tako ni Srbija ne može čarobnim štapićem preko noći da stvori pretpostavke za razvoj i poništi trideset godina razgradnje svoje supstance. Ono što može, međutim, jeste da odredi bolji pravac po kome namerava da plovi i da nas ubedi da promena pravca nije laka, ali je nužna da bi se došlo do kopna.
Tu dolazimo do dva ključna uzroka frustracije i osećanja nemoći kod naših građana. Prvi je uverenje ljudi da je svaka žrtva uzaludna i da će lični napor prilagođavanja manjoj plati i penziji biti poništen od strane disfunkcionalnog ili korumpiranog sistema. Drugim rečima, svako se grčevito drži za stečena prava, iako je svestan da time podriva sopstvene šanse u budućnosti i šanse budućih pokolenja, jer ne veruje da će i drugi, takođe, podneti deo tereta i da će napor biti pravedno raspoređen. Ljudi isto tako ne veruju ni da će država umeti to stezanje kaiša da iskoristi za krucijalne investicije za budućnost. Tako se, umesto solidarnosti i svesti o zajedničkoj sudbini, zapravo oblikuje društvo u kome se svakom pričinjava da mu „onaj drugi” direktno radi o glavi, jer ljudi više ne veruju u mogućnost bolje budućnosti, pa svako gleda da otkine veći deo sadašnjosti od drugog.
Umesto onoga što se u zdravim društvima zove socijalni dijalog i društveni konsenzus o vrednostima i prioritetima, u našem društvu postaje logika traženja žrtvenog jarca, bilo da se radi o nekom pojedinačnom ministru, bivšem funkcioneru, ili pak naizmenično o nekoj društvenoj grupi, poput državnih službenika, advokata ili sutra nekog trećeg. Paradoks je da s pogoršanjem opšte klime za život i privređivanje, umesto da sazreva svest o tome da kad tone brod tonu podjednako i putnici prve klase i bezgaćnici – javlja se klima „rata svih protiv svih”. U Srbiji je na delu dijalog gluvih, jer svako gleda u svom pravcu, a osećaja zajedničke pripadnosti i sudbine više nema.
Drugi uzrok za osećaj nemoći je odsustvo svake vere u kolektivnu akciju, odnosno, pozitivnu državnu intervenciju. Često ulazim u polemiku na društvenim mrežama kada navodim koje fizičke i finansijske preduslove država mora da obezbedi kako bi naši ljudi uopšte imali neku šansu na tržištu. Na Zapadu je država garant slobode i prosperiteta, sa obavezom da svojim građanima obezbedi što bolju startnu poziciju za tržišnu utakmicu. Ovde mnogi više ne veruju da država može bilo šta dobro da uradi. Razumem ih. Prošli smo dug period u kome je država više nanosila štetu, nego pomagala pojedincima da se izraze i ostvare. Uostalom, legitimno je imati sumnje da je država u stanju da vodi sofisticiraniju razvojnu politiku, unapređuje obrazovanje, ili reformiše državnu upravu, kada vidimo da i elementarne stvari, poput obnove poplavljenih područja i isušivanja kopova, ne idu glatko.
Postavlja se pitanje šta u ovakvim okolnostima raditi. Prvo bi trebalo da se suočimo sa objektivnim ograničenjima i prihvatimo da svaka vlada, uključujući i sadašnju, ima mali manevarski prostor na kratak rok: samo ove godine moramo da potrošimo milijardu evra na kamate na javni dug, što je jednako polovini ukupnih rashoda za zdravstvo. Najveći deo budžeta troši se na tekuću potrošnju, jer samo je penzionera 1,7 miliona. Ipak, čak i najradikalniji pobornici fiskalne konsolidacije i ekonomskog liberalizma priznaju da bez povećanja javnih investicija i podsticaja za izvozno orijentisanu domaću privredu – nema budućnosti. Tu treba napraviti mali, ali sudbonosan korak.
Vlada treba da izađe s predlogom nacionalne razvojne strategije Srbije za period 2015–2030. S obzirom na to da se finansiranje osnove za razvoj može obezbediti samo kroz preferencijalne kredite od strane međunarodnih organizacija i država (zaduživanja je za nas preskupo na međunarodnom tržištu kapitala), ova nacionalna strategija bi morala da počiva na optimalnom spoju spoljne i razvojne politike.
Da li kod nas još uvek ima dovoljno kapaciteta za jedan ovakav plan, ili ćemo se prepustiti stihiji?Ukoliko država ne ponudi realnu nadu i kredibilnu perspektivu, ubeđenje da je svaka individualna žrtva uzaludna i svaka kolektivna akcija nemoguća vući će nas dublje u poniženje, frustraciju i bes.
Programski direktor CIRSD-a
Nikola Jovanović
objavljeno: 01.10.2014.
