Izvor: Večernje novosti, 11.Maj.2014, 19:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dete sam kaldrme, ne asfalta

IZMEĐU „Beogradske hronike“ i Rade Đurić stoji podebljani znak jednakosti. Godinama. I samo ona može da ga obriše. Snage i hrabrosti za nove početke još ima, ali ističe da veruje u ovo što radi, a to u ovom trenutku pripada Javnom servisu - i tačka.Ne krije da povremeno razmišlja o promeni profesije, ali u jedno je ipak sigurna - propala bi kao radnica u fabrici.- Sa ovom mudrošću i elanom tražila bih da vidim krajnji proizvod. Sve i da pravim hiljade pertli, da sam najbolje plaćena, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ne bih bila zadovoljna. Zanimalo bi me kako izgleda cipela, ko je nosi, gde su pertle završile. Bila bih veliki problem svakom poslodavcu. Doduše, možda sam i ovde problem, ali mi ne govore. I u ovom poslu nije mi bitno da napravimo rubrike, a posebno mi je nevažno da imam dobru frizuru. I šminkam se samo zato da gledaoci ne bi promenili kanal, jer bih izgledala katastrofalno.Kao nepopravljiva romantičarka, smatra da se po mnogo čemu ne uklapa u ovo vreme. Godine posle studentskih dana provela je misleći da menja svet, a sada shvata da se u stvari sve vreme u njega uklapala. I to sebi teško prašta.KAZNA ZBOG BRZOG GOVORA PRE izvesnog vremena, na jednom satiričnom sajtu pojavila se „vest“ da je Radu policija kaznila zbog prekoračenja dozvoljene brzine govora u „Beogradskoj hronici“. Navodno, izgovorivši i do 290 reči/minut, ugrozila je bezbednost ekipe emisije. - Nema u tome ničeg malicioznog. Da sam umela, baš tako bih sebe opisala. Komentari su bili fenomenalni. Neki su bili očajni što sam ja „osuđena“ za takvu stvar, jer mnogi koji kradu prolaze nekažnjeno.- Dođe trenutak kad uvidiš da je jedno vreme prošlo i da je novo donelo druge vrednosti i druge ljude. To je sudbina svih koji dođu u neke godine kada treba da prevlada mudrost, a ne srčanost i hrabrost. Ne volim što sam u ovoj dobi. Ne umem da živim kukavički i bez vere. Zato se sada osećam kao da nisam u svojoj koži. Postala sam mudra, a ne znam kad se to dogodilo. Sa druge strane, nije da nisam hrabra, ali mi mudrost oduzima hrabrost i entuzijazam. I ljuta sam na sebe.Njena generacija je, kaže, čitala i pesme, ali sama se nikada nije usudila da piše stihove. Zbog strahopoštovanja prema velikim pesnicima koji su je nadahnjivali.- Nikada nisam radila ono u šta nisam bila sigurna da umem dobro da radim. Štreber sam po rođenju i po ubeđenju. To je kao ona dilema: da li dovoljno dobro znaš engleski da bi smeo da ga izgovaraš u društvu u kom je engleski svakodnevna pojava. Onda vidiš kako oni koji pričaju oko tebe zapravo nemaju pojma, ali iz tebe i dalje ne izlazi nijedna rečenica. Takav je moj životni stav koji se, kako vidim, u novom sistemu vrednosti tumači kao nesposobnost. A u onom kome i dalje pripadam, i to svesno, malo je bilo ljudi koji su govorili u prvom licu jednine, rečenice počinjali sa „ja“.Kada se iz Radinog života odstrani „Beogradska hronika“, u njemu i dalje ostaje svašta. Pere, pegla, kuva ručak, manijački sprema kuću, voli da odlazi na pijacu...- Pre nepunu godinu preselila sam se iz Lazarevca u Beograd, što nije pametno. U mojim godinama ljudi odlaze na periferiju. Ali, otvorilo mi se beskrajno polje upoznavanja Beograda. Dosad sam ga volela samo izdaleka. Imali smo platonsku ljubav, a sada smo postali momak i devojka.Od studentskih dana voli i „Poslednju šansu“, a gledaoci vole nju. Ono odmahivanje glavom i brbljivost, koju pojedinci kritikuju, njena je medalja za običan svet. Presreću je starine u parku, na ulici, uz reči: „Rado, samo vi možete da nam pomognete. Kad krenete nekoga da propitujete, ne puštate ga dok ne odgovori“. - Pa, da, kad sam alapača - šali se Rada. Šetnja se nastavlja se pored Starog dvora, odnosno Skupštine grada Beograda. - Sigurna sam da sam nekada, u prošlom životu, tu živela. Ko kaže da neću ponovo - zagonetna je dok se polako približavamo „Moskvi“, još jednom omiljenom mestu iz doba studija, a potom spuštamo niz Balkansku, koja u njoj uvek budi onaj deo duše zarobljen u romantizmu. - Ja sam dete kaldrme, a ne asfalta - kaže Rada, koja se rado šeta i Knez Mihailovom.Voli i ušuškane uličice Lekinog brda, gde odnedavno živi sa sinom Despotom, učenikom prve godine srednje Dizajnerske škole. Ćerka Vera je u Americi. Dobila je sportsku stipendiju i studira ekonomiju, računovodstvo i bankarstvo.- Otišla je da studira, ali sada izgleda kao da će tamo da ostane. Dolazi kući jednom godišnje. Kad sam je poslednji put pratila, pomislila sam da ću je videti možda još ukupno 100 puta u životu, i bilo mi je mnogo teško. Ali, među nama postoje neke kosmičke veze. U trenucima kada nemaš izbora, one mogu da budu dovoljne - optimistična je Rada.

Nastavak na Večernje novosti...