Izvor: Blic, 01.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset godina čekaju platu
Deset godina čekaju platu
KRAGUJEVAC - Zaposleni u DP 'PKB Kragujevac' već deset godina ne primaju platu. Uglavnom trgovci, njih 85, nakon teškoća u koje je zapala njihova firma ostali su bez sredstava za život. Otkako je deo nekada zajedničke firme privatizovan, oni su ostali i bez imovine. Dolaze povremeno u zajedničku prostoriju koja im je sudski pripala, i nadaju se da će biti bolje. Ali, taj dan kada će i njima da svane nikako da dođe.
Novak Vitković >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je direktor. Ima ženu i dvoje dece. Da bi prehranio porodicu, radi kao noćni čuvar.
- Isključuju nam struju, telefon... Vučemo se po sudovima, kako bi poništili privatizaciju u kojoj je novi vlasnik kupio imovinu vrednu četiri miliona evra za samo 35.000 evra. Uzeo je 36 objekata, od toga šest samoposluga, i magacine površine 5.000 kvadrata. I ako je Agenciji za privatizaciju prijavio sve radnike, preuzeo je samo deo. Mi smo ostali bez prihoda, u preduzeću koje nema posla. Odbor za privredu Skupštine Srbije je ovu privatizaciju ocenio kao najgoru od 1.000. Četiri godine čekamo da se sprovede presuda o njenom poništenju, ali sud je spor - kaže Vitković.
U kancelariji stare upravne zgrade PKB-a sedi gomila ljudi, uglavnom žena. Lica su sumorna. Svaka priča je teška. Dok pričaju o svojim životima, ove žene se često zaplaču. Radile su naporno u trgovinama, nosile gajbe, džakove, non-stop na nogama. Većina je obolela, a nema novca da se leči. Zbog nedaća, propalo je više od deset brakova. Dve radnice su i umrle.
Da bi preživela jer joj je i muž zaposlen u propaloj firmi, Verica Nedeljković, invalid, morala je da ode na selo.
- Rođena sam i odrasla u centru grada, ali smo otišli na selo. Tamo imamo kravu, neko pile, prase... Tu je i mala baštica. Taman za hranu. O letovanju, zimovanju, banjama ne smem ni da razmišljam. Nosimo odeću staru preko 20 godina - priča Verica.
- Imam troje dece. Sinovi su mi bili odlični đaci, ali nisu mogli da se školuju na fakultetima bez novca. Rade na građevini i kod privatnika. Ćerka mi je sedmi razred osnovne škole. Oskudevamo u svemu. Kada mi dete krene u grad, nemam da mu dam novac ni za hamburger. Oblačimo se u starinarnicama, ili po rasprodajama. Dvadeset godina u kuću nismo uneli nijedan novi uređaj, a o nemeštaju da ne pričamo. Sve se svodi da se obezbedi hleb i mleko, po nekad meso - kaže Marijana Petrović.
Priča Momira Stanišića, transportnog radnika, mučenička je. On ima dvoje dece i ženu koja ne radi.
- Kada ima posla, radim za nadnicu, kopam kanale. Moj nedeljni džeparac je 100 dinara. S njim kupim kartu i odem u tazbinu, u selo udaljeno 30 kilometara, da radim na imanju. Tamo kosim, kopam, a oni mi daju nešto hrane da ponesem i kupe mi kartu za povratak - priča Momir.
Radnici PKB koji su ojađeni privatizacijom i vode se kao zaposleni, a ne primaju platu čitavu deceniju, više puta su štrajkovali. Pre tri godine su i kampovali na travnjaku pred skupštinom grada, ali niko im nije pomogao. Ove žene rade sve i svašta, kopaju njive, beru kukuruz, guraju kolica na pijaci za 200 dinara dnevno, čiste zgrade, spremaju stanove... A novi vlasnik njihovog preduzeća, kako tvrde, samo za iznajmljivanje magacina je do sada zaradio 400.000 evra. O njima, običnim ljudima, kažu 'niko ne brine'. Čude se kako su do sada ostali normalni.
Nebojša Radišić
