Izvor: medio.rs, 02.Jan.2015, 17:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Desanka Maksimovic rodoljubiva kraljica stihova
Bila je zarobljenik snova i putnik treće klase. Govorila je tiho, a glasno opominjala. Volela je čežnju, ali je strepela. Tražila je pomilovanje za neshvaćene, obespravljene, usamljene, zaboravljene. Pamtila je vrt detinjstva, miris zemlje, prolećne sastanke. Pevala je o ljubavi i tajnama, stihovima hvalila otadžbinu, pretke i potomke, rimama branila slobodu, seljake i radnike. Za pesme je govorila da su njena deca, a stvarala ih je na kolenima, za pisaćom mašinom na krilu. Znali su to svi >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << koji su poznavali Desanku Maksimović - pesnikinju, pripovedača, profesorku književnosti, prevodioca, akademika. Pamtili su je sa brošem od ćilibara i muškim šeširom koji je skrivao umilno sitno lice. A umelo je ono i te kako da se namršti - na nepravdu, krv, neprijateljske korake....
Desanka je rođena 16. maja 1898. u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu. U selu Rabrovica živela je do druge godine, a potom se sa roditeljima, majkom Draginjom, poreklom iz ugledne svešteničke porodice Petrović, i ocem Mihailom, učiteljem, preselila u Brankovinu. Od 1908. Valjevo je njeno prebivalište, u kojem Desanka, najstarije od osmoro dece u porodici Maksimović, upisuje Gimnaziju. I već tada sedi na nekom panju i piše, a onda vršnjacima čita pesme o zalasku sunca i lepoti prirode, pozivajući ih da vole, da budu plemeniti, pravedni, hrabri i odani. Patila je već tada zbog odlomljene grane i plakala nad ubijenim leptirom.
Početak Prvog svetskog rata nije je udaljio samo od školske klupe, već i zauvek razdvojio od oca, koji je na frontu poginuo. Po završetku nacionalne i lične drame, uspela je da maturira, a sa preseljenjem u Beograd dobije indeks Filozofskog fakulteta. Ljubav prema književnosti spojila je sa onom prema opštoj i istoriji umetnosti, pa je uporedo studirala sve tri nauke. Nije joj bilo lako, ali je o danima kada je morala da drži privatne časove, obrađuje zemlju pored Dunava, pravi krpene lutke i prodaje ih na Terazijama kako bi prehranila sebe i porodicu, govorila bez gorčine. Lečila ju je pesnička duša, već tada oslobođena.
U njenoj profesionalnoj biografiji značajna je 1920. godina, jer je tada objavila prve pesme, i to u uglednom časopisu "Misao", kojim su "dirigovali" urednici Sima Pandurović i Velimir Živojinović Masuka. Kada je diplomirala, počela je da radi u obrenovačkoj, a potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, da bi godinu dana provela u Parizu, kao stipendista francuske vlade. Nije prestajala da piše ni tada, ni dok je radila u dubrovačkoj učiteljskoj školi, niti kada se vratila u prestonicu da bi predavala u Prvoj ženskoj realki.
Posle zbirke jednostavnog naziva "Pesme", sa sjajnom kritikom i obećavajućim prognozama, od te 1924. godine ona više nije skrivala nijedan stih. Na početku je to bio ljubavni i onaj koji slavi prirodu, ali vremenom se sve više okretala socijalnim motivima, braneći i boreći se za običnog čoveka. Pisala je o zavičaju i govorila da je za otadžbinu uvek tu, bila je ponosna što je sa Balkana, srećna kada se Srbija budi a nesrećna zbog kragujevačke krvave bajke i đaka koji su u Drugom svetskom ratu umrli u istom danu. Zato što nije umela da ćuti već početkom okupacije, kažnjena je - prevremenom penzijom. Ali, nisu mogli da joj oduzmu potrebu i inat da piše.
- Ona 1941. godine nije, voleći čoveka i zemlju, poklekla, pala pred pretnjom, već, obrnuto, u njoj se pojavila svest o precima koji izdajnici nisu bili, jer i ona zna vrednost žrtava i ideala, zna smisao borbe i - osvete. "Spomen na ustanak" sadrži nešto od Davičove buntovne Srbije; ta pesma otkriva svu pesnikovu saživljenost sa zemljom u kojoj je rođen, pesnikovo proniknuće u sve tajne voljene zemlje i njenih ideala - napisao je književni kritičar Tode Čolak.
Od 1944. godine ponovo je za katedrom, opet predaje u gimnaziji, ali i prevodi sa francuskog i svih slovenskih jezika, vaja i slika. Malena žena sa muškim šeširom ušetala je i u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, 1959. godine kao dopisni, a potom kao redovni član. Od 1933. godine bila je u braku sa glumcem i pesnikom Sergejom Slastikovim, ali do pesama, nije imala druge dece. Možda je zato toliko volela đake i uživala u njihovoj ljubavi, učeći ih da budu pismeni, maštoviti, čestiti.
Govorili su da je prema učenicima bila blaga i brižna, a poznato je i da je čuvala sve njihove radove i pisma, pokazujući ih čestim "posetiocima" svog doma - Branku Ćopiću, Milošu Crnjanskom, Ivi Andriću, Gustavu Krklecu, Isidori Sekulić ili Miri Alečković. Bila je obožavani domaćin, ali i gost širom bivše Jugoslavije. I kada je opominjala, uvek je tražila ono najbolje u ljudima, ne želeći da ih omrzne.
- Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i sa 18 godina, ali nije kriv onaj pojedinac - govorila je.
Volela je život, čak i kada joj se u kasnijim danima činilo da više nema vremena za duge rečenice, hodočašća, sitnice i analize.
Imala je nepunih 95 godina kada je umrla. Bilo je to 11. februara 1993, opet u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu. Sahranjena je u Brankovini. Dan kasnije Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine koja dodeljuje nagradu "Desanka Maksimović".
