Izvor: Večernje novosti, 05.Okt.2014, 16:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Denzel Vošington: Vredi biti hrabar i rizikovati

JEDAN od najvećih i najharizmatičnijih glumaca današnjice, dvostruki oskarovac, dobitnik dva „Zlatna globusa“ i drugih značajnih filmskih i pozorišnih priznanja, Denzel Vošington, stiže pred našu publiku sa novim hitom, filmom „Pravednik“, reditelja Antoana Fukue. Akcioni spektakl u kome trenutno najplaćeniji holivudski star igra nekadašnjeg pripadnika specijalnih obaveštajnih i policijskih jedinica Roberta Mekola premijerno će biti prikazan 9. oktobra u bioskopima širom Srbije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << a distributer je beogradski „Kon film“. Najveći producent filma je „Soni pikčers“, koji je „Novostima“ dao ekskluzivno pravo da objavi intervju sa Denzelom Vošingtonom, koji je ova kuća uradila povodom premijere „Pravednika“. Najmuževniji glumac današnjice, kako su u prošlogodišnjoj anketi pokazali brojni glasovi žena u Americi i u Evropi, govori za naše čitaoce o liku novog junaka koga igra, savremenom svetu koji trpi agresiju previše informacija, zbog čega se sve više gubi osećaj za istinu, pravdu, plemenitost, viteštvo, privatnost..., ali i o svom ličnom životu. Ono što je takođe zanimljivost filma „Pravednik“ jeste činjenica što je Denzel Vošington upravo u saradnji sa rediteljem Antonijom Fukuom u trileru „Dan obuke“ 2001. dobio svoj drugi Oskar u karijeri. - Ono što me je privuklo da prihvatim ulogu je to što novi junak koga igram ima urođen osećaj za pravdu. Robert Mekol je tokom života uradio dosta loših stvari, zato je lažirao sopstvenu smrt kako bi se povukao iz posla i ostatak života proveo u miru. Svestan je toga da nema previše razloga da se ponosi svojom prošlošću, i pokušava da živi bolji život. Ali, iako je svoj prethodni život ostavio za sobom, u njemu se ponovo budi želja za pravdom kada upozna mladu devojku koju zlostavlja mafija. Mekol je usamljenik koji nikada nije voleo samog sebe, ali nikada nije izgubio ni svoje veštine - kad se dogodi nepravda nekome ko je slab i ne može sam da se brani, on reaguje, nasilno ili nenasilno, svejedno.VERUJEM U VITEZE * Poznati ste po izuzetnim pripremama za svaki film, koje mogu da traju i mesecima. Zbog čega smatrate da su one tako važne? - Zato što film jesu „pokretne slike“, i on jeste vrsta fikcije, ali nije laž. Publika se ne sme lagati, ona mora da dobije iskrenu priču o onome o čemu film govori, i ljudi koji se bave filmom u tom smislu moraju biti „pravednici“. Zato uvek želim da budem potpuno spreman za svaki lik koji igram, jer se jedino tako osećam slobodnim da mogu do kraja da „uđem“ u njega. „Pravednik“ je, recimo, ozbiljan akcioni film, i mesecima sam se pripremao sa trenerima borilačkih veština pre nego što smo započeli snimanje. Uživao sam u tom delu, zato što sam se u mladosti amaterski bavio boksom. Boks je, ako ga bolje shvatite, viteška veština, a živimo u vreme kada, nažalost, viteštva sve manje ima. Ali, ja verujem u viteze i to da čovek treba da bude plemenit, možda i zbog vaspitanja koje sam dobio u porodici, jer je moj otac bio sveštenik. * Zanimljivo je da ste vi pokrenuli čitavu produkciju ovog filma. Da li „Pravednikom“ želite da vratite na film neke arhetipske antiheroje, poput onih koje smo voleli u vesternima, a kojih danas gotovo da više nema u novijim produkcijama? - Svaki čovek želi da veruje da postoji neko ko će mu pomoći kad je ugrožen. To je prosto tako, pogotovu danas, kada nema ravnoteže u svetu, kada je sve manje pravde, istine i hrabrosti, i kada ljudi, nažalost, zbog svega što se događa na planeti, sve manje veruju da je u životu važno biti pravedan i pravednik, i da je to ono što nas čini živim ljudima. Zato mislim da je tema koju otvara ovaj film danas značajna, i da ima neku svoju misiju. Moj lik je „vuk samotnjak“, ali čak i u toj svojoj samoći on zna da je vrlo važno da ne izgubi osećaj i potrebu da pomogne slabijima. Antoan je obavio sjajan posao, on je, inače, odličan reditelj koji i te kako zna da pravi filmove, i to publika prepoznaje. * Scenarista filma Ričard Venk lik pravednika Roberta Mek kola u filmskoj verziji pisao je upravo za vas, iako je on poznat iz istoimene TV serije. Da li ste vi „dorađivali“ svog junaka? - Film jeste nastao na osnovu ove serije iz osamdesetih godina, ali osim imena i glavne premise, da postoji čovek vešt na oružju koji je u nekoj svojoj suštini i pravednik, ništa više nije slično. A kako gotovo nikada ne gledam serije, možda sam ponešto i gledao kad sam bio dete ili baš vrlo mlad, ne sećam se ničega iz tog serijala. Čini mi se da samo imamo istu pretpostavku - pojavljuje se čovek notkuda o kome ne znamo mnogo, i koji se bori za pravdu. Ja sam Robertu Mekolu, recimo, dodao da ima opsesivno-kompulsivni poremećaj, da ima neke malo neobične navike, želeo sam da obogatim njegov karakter i da na platno ne donesem samo još jednog tipa „zvekni, izvuci pištolj, ubij“. Čak sam u velikoj meri i istraživao taj opsesivno-kompulsivni poremećaj, i mogu da kažem da je to zanimljivo stanje koje utiče na ljude na različite načine. Neki moraju neprestano da peru ruke, neki ponavljaju određene stvari određeni broj puta, neki se stalno šišaju, a sve im to pomaže da mogu normalno da funkcionišu. U filmu, recimo, postoji scena u restoranu u kojoj pravednik čita Hemingveja, a i nju smo malo proširili u odnosu na prvobitni scenario. Posebno sam razrađivao ne samo pitanja ko je u stvari Mekol, šta ga ljuti, koje su njegove mane, šta pokušava da ostavi iza sebe, nego i njegove pokrete - na koji način presavija papir, kako stavlja kesicu čaja u šolju. Takve stvari deluju kao sitnice, a vrlo su važne u filmu, jer mogu da izazovu empatiju kod gledalaca. O njemu se privatno ništa ne zna, osim da za sobom ima jedan propao brak, i kad se upozna sa mladom devojkom koju terorišu njen makro i mafija, oni će se duhovno prepoznati, i stvoriće se odnos koji nije samo susret između dvoje usamljenih ljudi.PUT KOJI ĆE DECA SLEDITI - Nekad je bilo lakše biti dete i imati decu. Opasnosti kojima su deca savremenog sveta izložena ne prestaju na ulici, kao nekada. Užasava me pomisao kojim su sve pogubnim uticajima klinci danas izloženi. Pa ipak, uspevamo podići generacije zdravih ljudi koji, uz našu pomoć, u finišu završe na pravom putu. Priznajem, nije lako. Ali, trudimo se i nećemo odustati. Uveren sam da se moramo izdignuti iznad sveta koji smo nasledili i omogućiti deci da slede put koji im pokazuju njihovi roditelji, učitelji, treneri, uzori - napisao je Denzel Vošington o humanitarnom radu organizacije kojoj pripada, koja se bavi zaštitom dece u Americi, Evropi, Aziji, Gvatemali. * Da li će se taj susret u filmu razvijati kao ljubavna priča? - Lik prostitutke Teri u ovoj priči sjajno je odigrala Kloe Grejs Merc. Iako je još vrlo mlada, ona je tinejdžerka koja tek postaje žena, pokazala se kao zreli profesionalac. Kao i Mekol, i Teri ima sposobnost da vidi više od tog prvog, vizuelnog nivoa ljudi, i ona se stalno nalazi u poslu u kojem je potrebno da „čita“ muškarce, i nije mnogo važno da li je to njen urođeni dar, ili se takvom „čitanju“ naučila tokom profesije. Zato ona i može da oseti bol Mekola, ali ne želim do kraja da otkrivam šta se događa između njih. U svakom slučaju, to je jedan neobičan i blizak odnos. U „Pravedniku“ se pojavljuje i sjajan negativac, glumac Marton Kokas, koji potvrđuje priču zašto se za likove negativaca uvek izvuku neki Britanci. Pa zato što su sjajni pozorišni glumci! Nedavno sam u pozorištu radio sa divnom britanskom glumicom Sofijom O’Konedo, i mislim da mnogo možemo da naučimo od pozorišnih glumaca. Oni se jednostavno popnu na scenu i odrade posao! * Znači li to da se glumačka profesija uči na sceni, a ne na filmu, i da zato i danas ne odustajete od pozorišta? - Zaista verujem da je scena najveća škola glume, a ne film. Film je medijum režisera, dok u pozorištu, bez obzira što reditelj postoji, onog trenutka kada se podigne zavesa postoje samo glumac i publika. To je čarolija. Osećaš kako publika diše, potpuno si „ogoljen“ na sceni, moraš da doneseš lik u jednom dahu, a ne postoji rez i ponovljeni kadar. Zato stalno igram u pozorištu. Nedavno sam završio predstave na Brodveju, a dobili smo i nagradu „Toni“ za „Buđenje na suncu“, po istoimenom delu Lorejn Hansberi. To je ono što radim - ja sam glumac, i obožavam pozorište. * I vaša deca su izabrala glumačku profesiju. Da li su i oni u pozorištu? - I njima stalno ponavljam da je najveća škola glume na sceni. Moj sin Malkolm trenutno igra u HBO seriji koja se zove „Igrači“, drugi sin, Džon David je reditelj, ćerka Katja je producent, a druga ćerka Olivija je glumica. Upravo je diplomirala i traži posao, što me podseća na vreme kada sam ja pokušavao da budem glumac, išao na brojne audicije, kastinge... Moja žena i ja ih nismo ugurali u ovu profesiju, ali vole film i pozorište. Bolje od mene znaju ko je režirao koji film ili predstavu, i mislim da tu ljubav nisu nasledili od mene. Moja žena Polet Pirson, koja je nekada takođe bila glumica, veliki je obožavalac filma, gleda sve i svašta, i verujem da su od nje dobili taj gen. * Sarađivali ste sa najvećim rediteljima i glumcima današnjice, bavite se humanitarnim radom, i imate reputaciju čoveka kome se veruje - sećamo se kada su 2003. revolucionarne snage Kolumbije imenovale samo troje ljudi iz Amerike s kojima jedino pristaju da pregovaraju o sukobu. Na prvom mestu bili ste vi, a onda reditelji Oliver Stoun i Majkl Mur. Koliko vam znači i ta vrsta „dobrog glasa“? - Meni se mnogo toga dogodilo u životu, ostvario sam velike ciljeve. Imao sam razne izazove, i profesionalne i privatne, ali sam rizikovao. Verujem da čovek mora da bude hrabar i verodostojan, jer šta je onda ako to nema? Danas mi je najvažnija privatnost, i mislim da će za sto godina, kad neki tadašnji ljudi budu pogledali unazad, reći o nama kako uopte nismo razmišljali o tome šta je dugoročni efekat previše informacija. A to je upravo nepostojanje privatnosti. U poslu, trenutno sam u poziciji da više uživam u tome da učim mlađe glumce, a pre nekoliko godina sam možda dospeo u situaciju da mi bude i pomalo dosadno u profesiji. Ali, onda sam rekao sebi: budi više na pozornici, tamo nemaš vremena za dosadu. Ne dozvljavam sebi da se pitam šta ja ovde radim, trudim se da pronađem način da dam sto odsto od sebe u onome što tog trenutka hoću da napravim.

Nastavak na Večernje novosti...