Izvor: Politika, 30.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demontiranje bureta
Iz Rige nam dolazi jako dobra vest: Srbija je dobila poziv da se priključi Partnerstvu za mir. To je veliki iskorak naše države i njenog sistema odbrane. To je, naravno, i snažan demokratski stimulans Srbiji i signal da je vreme kontinentalne i globalne izolacije, kao i snaga koje je priželjkuju, valjda iza nas.
U simboličkom smislu, Partnerstvo je široko predvorje alijanse. Put do uključenja u NATO je u principu dug. U međuvremenu valja zalečiti rane iz '99., mada su neke od njih naprosto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neprebolne. Istorija ratova i velikih razaranja pokazuje da večnih saveza i neprijateljstava nema.
Postoje samo interesi. Interes Srbije jeste da ne ratuje, posebno da to ne čini protiv najmoćnijih sila na svetu. Ova država može da dobije ratove samo ako ih ne vodi: mudrom politikom čuvanja naroda i razumnim savezništvom koji će za duge godine otkloniti najgore opasnosti.
Partnerstvo za mir otvara mnoge mogućnosti za srpsku vojsku i sistem odbrane. Država će izabrati program u kome želi i može da učestvuje. Reforma vojske više ne mora biti izolovani pokušaj prilagođavanja modelu kome težimo. Naš sistem će biti u tom modelu i oblikovaće se u skladu sa srpskim kadrovskim, koncepcijskim i kreativnim potencijalima. Otvaraju se mogućnosti realnog stimulisanja nekih projekata modernizacije srpske vojske, kao i neposredna razmena najboljih ideja.
Ipak, mi još dugo nećemo biti u stanju da "izvozimo bezbednost", kako je neko duhovito predložio. Nego ćemo i te kako uvoziti, ako je moguće po povoljnim cenama, sve što nam omogućuje beg iz "bureta baruta". Srbiji ostaje da polako otklanja mnoge svoje konzervativne i paranoidne percepcije.
Pre svega, mora da se zna, Partnerstvo nije isto što i NATO. Ako je vojno-politička alijansa, posebno u poslednjim godinama prošlog veka i posebno prema nama, pokazala svoju najgoru ćud i izazvala jako podozrenje i prizvala najgore uspomene, Partnerstvo kao okvir je nešto sasvim drugo. Taj projekt ima sve ono što NATO teška srca tek treba da usvaja kao manir: toleranciju, slobodu izbora, veliku razmenu ideja i programa, neograničene stvaralačke potencijale, uz odsustvo svake narogušenosti i agresivnosti.
Predvorje NATO-a se dakle prilično razlikuje od centra. Ali, kad se već bude tamo, ta razlika postaje mnogo manje bolna za one koji su tamo.
Našoj vojsci predstoji veliki posao vezan za svekoliku standardizaciju: koncepcijsku, kadrovsku, tehnološku, edukativnu i psihološku. Država će morati da uloži nešto svežih para, kako bi joj se to vratilo u osećanju samopouzdanja i bezbednosnoj pripadnosti Evropi.
Ministar Stanković i general Ponoš su uspeli ono što njihovi prethodnici nisu: za mandata Stankovića, koji su osporavali uglavnom ekstremni glasnici izolacije, dogodilo se ono što se nestrpljivo čeka već nekoliko godina. Srbija pri tome nije imala svoje vojnike na strašnim mestima, ni u Avganistanu ni i Iraku. A to znači da se može napred i bez takvih avantura.
Tek nas sada čeka veliki posao. Ali je dobro što smo dobili priliku da ga okončamo i tako za mnogo godina izbegnemo depresivnu i opasnu samoću.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 30/11/2006]
