Izvor: Politika, 09.Mar.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratska konfuzija
Kairo – Masovne demonstracije gotovo po pravilu nose neku zavodljivost. Slavni kairski Trg Tahrir vratio me je u vreme 1968, kada sam, pun sebe, klicao demokratiji i slobodi, presrećan što sam čitavu noć proveo na Crvenom univerzitetu Karl Marks, kako je glasilo novo revolucionarno ime koje su dali beogradski studenti.
Ujutru sam stigao kući, tek da se presvučem, pa da se vratim aktivnostima koje su po Evropi propagirali Rudi Dučke i Danijel Kon Bendit. Majka je bila uplašena. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Molila je oca da me zadrži.
„Ne”, rekao je. „Treba da budeš sa svojom generacijom koja traži neku svoju pravdu. Samo upamti, uvek u takvim prilikama postoji neko ko ih organizuje, ko smišlja zavodljive slogane, piše prijemčive transparente. Pokušaj sebi to da rastumačiš.”
Nisam tada uspeo da dešifrujem korene studentskog bunta koji je zapalio Evropu, pa i Beograd. Ali sam upamtio da sve masovne manifestacije imaju deo spontanosti, ali i neke svoje skrivene, često manipulativne tajne.
Trebalo je da prođu samo tri godine pa da egipatska revolucija od 25. januara 2011. počne sama sebe da razgrće. Krenulo je okupljanjem urbane, mahom sekularne srednje klase i delova lumpenproletarijata. Dani gneva ubrzo su srušili autokratu Hosnija Mubaraka.
Islamisti, okupljeni oko svoje najstarije organizacije na Bliskom istoku, Muslimanske braće, prikrivali su se prvih dana. Tek kada je eruptivna snaga naroda oborila diktatora, kada su ljudi razbili strah od opresivne sile i moćnih tajnih službi, kada su ispunjeni novootkrivenim ponosom počeli da uživaju u perspektivama slobode i prosperiteta, islamisti su stupili na scenu.
Dobro organizovani, popularni zbog svog humanitarnog i socijalnog angažmana, očas su pokupili ogromnu većinu glasova za parlament. Potom je njima blizak kandidat dobio i prve slobodne predsedničke izbore.
Liberalna i sekularna opozicija uzalud je uzvikivala faul, preispitujući se kako je prokockala šansu koju je izborila na Tahriru. Novu priliku ubrzo su joj pružili upravo islamisti.
Donekle opijeni trijumfom, još više nesposobni da ponude iole konkretnija rešenja problema i da se suoče s okrutnim realnostima osiromašenog i duboko frustriranog društva, izazvali su gnev ljudi koji se više nisu plašili da javno iskažu nestrpljenje.
Ispostavilo se da ponuđeni slogani „Islam je rešenje” zveče, da su transparenti o slobodi, demokratiji i verskoj toleranciji bili više namenjeni zapadnim televizijama nego domaćem stanovništvu.
Pomislili su, poput onih s početka tahrirske revolucionarne naracije, da su otkrili pobedničku formulu u suprotstavljanju represiji: mirni demonstranti okupiraju trg, koji onda postane simbol otpora i stožer okupljanja represivnom režimu. Kamere snimaju.
Ispostavlja se da ono što je televizično nije tako jednostavno. Revolucionari, demonstranti, zovite ih kako hoćete, po pravilu su jači na taktici nego strategiji. Ispostavi se često da nemaju jasnu ideju šta će da urade jednom kada se otarase omrznutog tiranina.
U suprotnom, setimo se demokratske konfuzije ovdašnjeg DOS-a – vreme prolazi a rezultata nema. Tako je bilo i s egipatskim islamistima, čiji je eksperiment na vlasti trajao godinu dana, do leta 2013.
Pri tom, takođe po pravilu, pojavljuju se strani interesi koji bi da kapitališu od podrške koju su davali revolucionarima. Zapad je, recimo, u strahu od Muslimanske braće, olako prešao preko vojnog udara egipatske armije, čiji je šef sada najozbiljniji kandidat da postane novi predsednik i povede 85 miliona Egipćana – tvrdi ka demokratiji.
Masovne destabilizujuće proteste u poslednjih osam meseci doživele su i druge zemlje: Turska, Tajland, Ukrajina. Taksim u Istanbulu ili Majdan u Kijevu takođe su postali pozornice revolucionarnih drama.
Ipak, mnogo toga se promenilo u poređenju sa Tahrirom 2011. Model protesta čiji je simbol bio kairski trg danas ugrožava demokratski izabrane lidere. Kakvi god bili.
Iskustvo mi sada pomaže da lakše dešifrujem ko se i šta krije iza uzbuđene mase od koje istorija ne odustaje kao izvođača radova: svemoćni interes. Nekada domaćih moćnika kojima promene ne odgovaraju, nekada „stranog faktora”. Najčešće u njihovoj sprezi. Tako je bilo i sa Slobodanom Miloševićem.
Muhamed Morsi, prvi slobodno izabrani predsednik Egipta postmubarakove ere, svrgnut je sa vlasti u vojnom udaru protiv (na zapadu) nepopularnih islamista.
Slobodnu volju naroda armija je izbrisala, ne obazirući se na najmanje 1.500 žrtava, uključujući i 350 pripadnika snaga reda. Demokratija je samo ono što odgovara svetskim moćnicima.
Protesti u istanbulskom parku Gezi prošlog juna mogli su, po žestini otpora prema autoritarnosti Redžepa Tajipa Erdogana, da podsećaju na gnev Egipćana, ali zar turski premijer nije tri puta uzastopce, od 2002, dobijao takođe slobodne izbore?
Ili je (na Zapadu) postao neomiljen lik što zbog svog političkog islama, što zbog saradnje s Iranom ili kupovine kineskog oružja? Otkud da se baš u takvom trenutku javi pokret Fetulaha Gulena, Erdoganovog nekadašnjeg saveznika koji živi – u SAD?
Viktor Janukovič nije, kako bi se, posmatrajući mnoge TV dnevnike, površno zaključilo, došao na vlast kao marioneta koju je instalirala Moskva, već je 2010. takođe pobedio na izborima koji su prošli bez većih zamerki. Postao je trn u oku (Zapada) kada je odbio da potpiše sporazum s EU.
Svako ko je protiv njega dobio je oreol borca za slobodu. Čak i problematični neofašisti, za koje se danas tvrdi da su bili provokatori-snajperisti koji su ubijanjem „svojih” okretali od Janukoviča.
Zapadni mediji, skloni televizičnim barikadama i vatrama u centru Kijeva, lako su prenebregavali da visoki američki zvaničnici odlučuju ko treba da formira ukrajinsku vladu.
Objektivnost takvog izveštavanja i analiza ruše istinu koliko i ruska propaganda koja je dobro naučila lekcije.
Putin se ne plaši Zapada, zato što je prepoznao, a onda i sam prihvatio metodologiju. Kako bi drukčije Rusi s ukrajinskog Krima tako brzo mogli da organizuju referendum o pripajanju Ruskoj Federaciji?
„Borba za ljudska prava” danas zvuči podjednako cinično kao i „bratska pomoć”. Sve mi je lakše da iza tih slobodarskih floskula prepoznam ogoljeni interes moći, novca i profita.
Tajland je takođe primer nedoslednosti. Kako protestima protiv vlade Jinglak Šinavatre dati atribut demokratije kada su demonstranti – opet prikazani kao slobodari – fizički sprečavali ljude da izađu na opšte izbore početkom februara?
Ispostavlja se da opozicija u Kairu, Istanbulu, Kijevu ili Bangkoku pokušava da na ulici ostvari ono što joj nije uspelo na biračkim kutijama. Ne deluje usklađeno s demokratskim principima i pravilima igre.
Ne treba da čudi što se sve češće govori o krizi demokratije. Čak i na evropskim prostorima, gde je nastala i stasala. Ili u Americi, koja je sebe u međuvremenu proglasila za lidera slobodnog sveta.
Da li su manipulativne tajne masovnih demonstracija danas čitljivije? Mladim učesnicima, kakav sam i ja bio 1968, verovatno nisu. Ali, kada iskustveno lakše proniknete u te pozadinske misterije, onda i ne idete na proteste. Bez obzira na to na čijoj ste strani.
Da li je u takvoj vizuri spontani model Arapskog proleća diskreditovan? Ne baš do kraja, ali svedoci smo čudnog vremena u kome se poistovećuju prava onih koji zahtevaju slobodno izabranu vlast i onih koji odbijaju činjenicu da sa na izborima izgubili.
Boško Jakšić
objavljeno: 09/03/2014
.jpg)
