Izvor: Politika, 29.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demistifikacija heroja
"Troil i Kresida", Vilijam Šekspir/Lorans Kalam, produkcija Srpsko narodno pozorište (Novi Sad), Theatre de Carouge i Kompanija 03 (Ženeva)
Suština Šekspirovog, prilično apartnog, teksta "Troil i Kresida" jeste u radikalnoj demistifikaciji heroja i herojstva. Vođe i aktere Trojanskog rata pisac definiše kao glupake i razmetljivce, jednu specifičnu plejadu bufona. Svi su, u suštini, groteskno smešne budale, osim lude koja je, tipično šekspirovski, izvor common >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sensa; konvencije i mitovi se okreću naopačke i na tom putu se na autentičan način otkriva istina.
Za predstavu rediteljke Lorans Kalam može se reći da je ostvarena u okvirima postmodernističke poetike, imajući u vidu njene intencionalne stilske nedoslednosti, u pogledu izgleda scene (Piter Vilkinson), kostima (Jasna Badnjarević), načina igre (od realizma do stilizovanosti), kao i činjenicu da se izlaganje Šekspirovog teksta kombinuje sa izvođenjem delova teksta Matijasa Langofa "Ratni dnevnik Janka Kalotija, telegrafiste Šestog beotijskog bataljona, koji je poginuo od mine pet dana posle kraja rata u predgrađu Troje". Stilska kakofonija naglašava fakat svevremenosti problematike koja se u predstavi tretira, odnosno umesto jedinstva vremena, mesta i radnje, nudi se jedinstvo u kritici činjenice izazivanja rata, kao vida ultimativne političke manipulacije.
Langofove živopisne i cinične opise ratnih sukoba, između scena, teatralno izgovaraju različiti glumci, osvetljeni snopom svetlosti, kao da su nekakvi stand-up zabavljači, što je paradigmatičan brehtovski postupak. Brehtovska rešenja su prisutna u još nekoliko navrata u predstavi, kada se tokom igre iznenadno pale svetla u publici, zatim kada joj se glumci direktno obraćaju različitim pitanjima ili kada najavljuju pauzu. Ovi postupci "otuđenja" su nesporno zanimljivi i opravdani, zato što problem antičkih sukoba konkretnije približavaju savremenom gledaocu, kao i zbog toga što razbijanje iluzije u igri podstiče kritičko mišljenje, bitno kada je reč o društveno relevantnoj tematici.
Sa druge strane, koncept likova u predstavi nije dovoljno promišljen i zaokružen, što se izdvaja kao njena glavna mana. Troil (Milovan Filipović) i Kresida (Tijana Karaičić) isuviše su pojednostavljeni, za razliku od teksta. U antologijskoj studiji Šekspirovog dramskog opusa, Jan Kot tačno akcentuje bliskost likova Kreside i Hamleta, u smislu njihove kompleksnosti, koja izmiče mogućnosti zatvaranja u jednu formulu. Kresida je u predstavi, međutim, jednodimenzionalno oblikovana, samo kao mlada ljubavnica koja izigrava nezainteresovanost za Troila, verujući da će iz kontre privući njegovu naklonost, čime se oduzimaju bitna značenja teksta. Likovi ratnika grčkih koje igraju švajcarski, kao i trojanskih koje igraju srpski glumci, u najvećem broju slučajeva su takođe neopipljivi, bezlični, nedovoljno izoštreni i demistifikovani, zbog čega ne uspevaju da u potpunosti materijalizuju raskošne potencijale Šekspirovog komada.
Najuspešnije je u predstavi realizovan lik Kresidinog ujaka Pandara (Radoje Čupić), zbog vrlo funkcionalnih elemenata groteske, kao i lik lude Tersita (An-Lor Luizoni), fizički još naglašeniji i izazovniji, čime se scenski efektno ostvaruje oštra kritika rata i politike. Helena (Veronik Ros de la Granž) takođe je opipljivije data; ona koketno nastupa u provokativnom crnom vešu, čime se precizno ističe bitna ideja teksta, demistifikacija razloga ratovanja, odnosno konsekventno insistiranje na tezi da se rat vodi "zbog rogonje i kurve".
Uprkos pojedinim nedostacima, predstava "Troil i Kresida" je nedvosmisleno značajan događaj, pre svega na jednom opštem, društvenom planu, jer je reč o međunarodnoj koprodukciji, bilingvalnom spektaklu koji jasno manifestuje nikada dovoljno izrečenu osudu politički vođenih sukoba i destrukcija.
Ana Tasić
[objavljeno: 29.11.2006.]
.jpg)
