Izvor: Blic, 05.Maj.2011, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dela koja emituju blagost i mir

BEOGRAD - U holu RTS upriličenom za izložbu skulptura, nakon prve izložbe posvećene Petru Palavičiniju, održane prošle godine, od večeras imamo priliku da uživamo u delima jednog od naših najznačajnijih vajara XX veka, akademika Rista Stijovića. Izložba obuhvata 26 skulptura u drvetu, kamenu i bronzi koje potiču iz fundusa Muzeja grada Beograda, Muzeja istorije Jugoslavije, Kuće legata i Srpske akademije nauka i umetnosti.

Autori postavke i tekstova kataloga su istoričari >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << umetnosti Ljiljana Porčić i Dušan Milovanović. Otvaranje izložbe i direktan prenos na II programu RTS-a je večeras u 20 sati, a postavka se može pogledati do 3. jula.

– Stijovićevo akademsko obrazovanje započinje upravo u Beogradu. Ali mladi Risto nije došao u Beograd da bi postao ono što je kasnije i bio: skulptor. Morao je da se upiše na Trgovačku akademiju i nastavi, po očevoj želji, porodičnu tradiciju. Trgovac nije postao. Pukim slučajem našao se na Umetničkoj školi, noseći nekakvu poruku svom budućem, tada već uglednom profesoru Đorđu Jovanoviću. I, tu je prvi put video štafelaje, tek započete gipsane radove, crteže raznih vrsta" I poželeo je da tu ostane. Odlučan u svojoj nameri, došao je na prijemni ispit i položio ga. Bio je to veliki rizik, jer je znao da će ostati bez potrebne očeve materijalne pomoći – opisuje Stijovićev životni put Ljiljana Porčić.

Prvi svetski rat Stijovića odvodi preko Albanije na Krf, odatle u Marselj gde oporavivši se od bolesti 1916. upisuje Umetničku školu, a sledeće, u Parizu, "Bozar”.

– Skroman, radan, neupadljiv i uvek nekako po strani, odnosno u svom svetu, već je ovenčan slavom učešćem na najprestižnijim zajedničkim pariskim izložbama i sa najvećim umetnicima toga doba Pomponom, Majolom, Pikasom, Matisom... Sam je smatrao da je najviše naučio od vajara Žozefa Bernara, Fransoa Pompona, animaliste, zatim od Pola Gogena, koga nije stigao da upozna za života (ali je znao njegovo uputstvo "tehniku primenjujem samo po svom nahođenju da bih izrazio svoju misao, ne vodeći računa o istini prirode, vidljivoj spolja”), od fantastičnih fundusa Luvra, ali i od dragog pariskog prijatelja i velikog slikara Modiljanija. Godine 1922. Stijović je prvi put samostalno izlagao i tada se upoznao sa budućom životnom saputnicom Žanom Dišan – objašnjava Dušan Milovanović vajarev stvaralački put.

Kroz dva dugotrajna perioda, pariski i beogradski (od 1928. do kraja života), Risto Stijović je ostao veran sebi: „To što sam onda radio, to je ono što i sada radim, što sam uvek radio, bez prestanka.” Bile su to tri konstante. Prva: nage ženske figure (za koje mu je često pozirala glumica Nevenka Urbanova). Druga: junaci iz "Gorskog vijenca” o kojima je zapisao: "Uzmem parče drveta ili gline pa onda režem, modeliram, ali neprestano mislim na lik kako ga je Njegoš dao. Lebde mi pred očima svi likovi Crnogoraca koje sam video. To su gorštaci koje ja uvek imam u podsvesti. I treća: životinje.

Stijović je svoj izraz zasnovao na svedenosti koju je prepoznao u skulpturi drevnih naroda, pa, ipak, ne bi moglo reći da njegovo delo odiše racionalnim sažimanjem, već pre da proističe iz emotivnog bogatstva, što je pariska kritika okarakterisala kao „maštovitost invencije”.

Uvek svestan svoje mere, ali i sopstvene izuzetnosti (dva legata je ostavio iza sebe, jedan rodnoj Crnoj Gori, drugi voljenoj Srbiji i Beogradu) držao se do kraja vretenastih oblika koji emituju mir i blagost.

Risto Stijović (Podgorica, 1894. – Titograd, 1974) Profesor na Akademiji u Beogradu, 1945–1952. Dopisni član SANU od 1963, redovni od 1974. Priznanja: Zlatna medalja na Međunarodnoj izložbi u Parizu, 1937; Nagrada Akademije sedam umetnosti u Beogradu, 1940; Oktobarska nagrada, 1960; Sedmojulska nagrada, 1962; 13-julska nagrada, 1972; Nagrada AVNOJ-a, 1970... Orden rada i reda, 1957; Ordenzasluga za narod 1965.

Nastavak na Blic...

RTS: Skulpture Rista Stijovića u RTS-U