Izvor: Blic, 01.Okt.2011, 10:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dejan Mijač, stvaralac
Ako već nemate nade, onda se naučite da živite sa svojim životom - rekao je govoreći o A. P. Čehovu Dejan Mijač, proslavljeni pozorišni reditelj, koji je, kako kaže, odlučio da se predstavom „Višnjik“ pomenutog ruskog klasika (Jugoslovensko dramsko pozorište) povuče sa rediteljske scene!
Kaže, Čehov i „Višnjik" - komad o posledicama društveno-političkih promena, prevrtljivosti moći i ugleda, relativnosti i sreće i patnje, devastiranju vrednosnog sistema, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neminovnosti - bili su mu po meri da se na svoj način ispovedi, da stavi tačku. Kaže, uz za njega karakterističnu (samo)ironiju, da je u godinama kad se moraju napuštati poroci, a obzirom na to da ne puši i ne pije, ostalo mu je, jedino, da ostavi režiju. I još kaže kako je bolje da on sam odluči koja mu je predstava poslednja nego da to učini neko drugi. U ovoj rečenici kulturna javnost prepoznaje i značenje koje se duboko odnosi na ovdašnje (ne)prilike u kulturi, ali o tome drugom prilikom.
Više od pet decenija rediteljskog stvaralaštva Dejana Mijača obeleženo je brojnim nagradama, među kojima je i osam Sterijinih. Jedan je od najznačajnijih i najplodnijih ovdašnjih pozorišnih reditelja. Trasirao je put modernog jugoslovenskog pozorišta, hvatajući se u koštac sa najtežim izazovima vremena i prostora u kojem je stvarao. Njegov opus obuhvata i klasiku i savremene autore, a među najčešćim ocenama njegovog rada su visoki umetnički dometi, ocena da je napravio veliki iskorak, kao i opaska da hrabro i snažno zadire u najosetljivija, najbolnija društvena i aktuelna pitanja.
Trebalo bi i vremena i prostora makar za najsažetiji pregled njegovog opusa. Pomenimo tek nekoliko predstava: „Troil i Kresida", „Golubnjača", „Leons i Lena", „Mrešćenje šarana", „Mera za meru""
Ima dosta toga što objedinjuje moje režije. Uvek je bilo paralela sa situacijom koja nam se događala - rekao je jednom prilikom. A odgovarajući na pitanje o tumačenju klasičnih dela iz današnje perspektive, čemu je u dobroj meri bio sklon, napomenuo je da mu kao najveće priznanje biva komentar publike da su gledali nešto što „kao da je juče pisano".
Veli da, kad je bio mlad, intelektualna pojava koja ga je fascinirala, na njega uticala, bio je francuski filozof Žan-Pol Sartr, „briljantan um koji je vrlo duhovito i ironično umeo da definiše neke odnose i da uspostavi razlike". Kasnije je revidirao taj stav. „Kad sam ga video 1968. u Parizu, na Sen Žermenu i oko Latinskog kvarta, kako sa svojom gospođom Simon de Bovoar kliče Mao Cedungu, rekao sam sebi: Dovde možemo zajedno, a odavde svako za sebe."
Porastao je uz oca Božidara, sveštenika, i majku Ružicu, učiteljicu. „Oni su bili naklonjeni svetu umetnosti: literaturi, muzici, slikarstvu... Uvek su o tome pričali s obožavanjem. Ipak, nisu bili zadovoljni što sam odabrao Fakultet dramskih umetnosti", izjavio je jednom prilikom.
Mijač slovi i za očaravajućeg cinika. A on sam, pak, kaže da ga je život naučio „da nikad neće biti bolje", naučio ga skepsi te i kad vidi da mu se nešto dopada u to ne veruje, ali uprkos tome ističe da „za čoveka treba imati i nadu i ljubav iako ljudi, kad se ozbiljno razmisli, i nisu za voljenje".
Politikom se, napominje ne bavi jer nije mu bliska, a ni oni koji su u njoj, kod ljudi kao retku i dragocenu osobinu do koje drži izdvaja stid" „Danas je moral bezdušja glavna inspiracija. Ne pita se da li šteti, uzrokuje patnje miliona ljudi, važan je profit, i to enorman. Kada je tako, ne možete očekivati od ljudi koji se bave projektovanjem stvarnosti da se služe bilo čim osim nasiljem", rekao je komentarišući savremeni trenutak.
Rođen je 1934. u Bijeljini. Diplomirao je režiju 1957. na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu i iste godine dobio prvi stalni rediteljski angažman u Tuzli koji je trajao do 1961. Tada, na početku karijere, pretežno je radio autore iz angloameričkog repertoara 20. veka. Njegova diplomska predstava (1957) zvala se „Plug i zvezde". Poznavaoci njegovog rada ističu da je „dubokim oranjem" dosegao zvezde. Tokom decenija „oranja" kontinuirano je sarađivao sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu, Jugoslovenskim dramskim, radio na scenama širom ondašnje Jugoslavije, a zanimnljivo, nikad nije radio u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Kaže da je život merio po pozorišnim sezonama, a ne po godinama da mu praznici nisu bili ni Božići ni Uskrsi nego premijere" „Nemam za čim da žalim. Ono što sam učinio ranije učinio sam sa onom pameću. Jer, naknadna pamet, uglavnom, ničemu ne služi."
