Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Decu ohrabruje uvažavanje
Treba izbegavati formalnosti tipa „dođi i sedi, treba da razgovaramo”, jer očekivanje „kraćeg neprijatnog predavanja” kod dece izaziva jedino želju da se sve što pre završi ili izbegne. Zbog toga je uputnije da to budu kraće „razmene mišljenja”
Današnji klinci kažu:
–Ma pusti matore, neprekidno me smaraju pitanjima kada ću da popravim one četiri jedinice, trkeljišu mi po školskoj torbi kao da bih ja u njoj krio ono što oni ne treba da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vide, a kad im tražim lovu, nikad nemaju onoliko koliko mi treba.
„Matori”, s druge strane, žaleći se jedni drugima, uglavnom ne propuštaju da kažu kako su njihova deca mnogo zahtevna, mnogo nezahvalna, veoma sebična, kako ih ne razumeju, kako nisu spremna da pomognu kad ustreba...
Gordani Popadić, specijalisti medicinske psihologije, veoma dobro su poznati problemi koje imaju današnje generacije dece i roditelja. Pomažući im da otkriju vrednost iznačaj emotivnih veza u porodici, kao psiholog svoje znanje usmerava ka otkrivanju važnosti dobre komunikacije između dece i roditelja kao preduslova uspešnosti i jednih i drugih. Ona kaže:
– Kompleksna tema komunikacije u porodici između dece i roditelja posebno dobija na značaju u periodima odrastanja dece, u njihovim „burnim godinama”, kada nije samo važno šta imamo jedni drugima da kažemo, već kada je važan i način, vreme koje tome posvećujemo. Jedan od prvih preduslova dobrog međusobnog razumevanja jeste spremnost da slušamo i čujemo sagovornika.
Kroz rad sa porodicama vidimo da se komunikacija često svodi nainformisanje i to u najkraćim crtama – o školi, izlascima, novcu, bez suvišnih pitanja. Roditelji ponekad „iskoriste” raspoloživo vreme da nabroje upozorenja i izraze nezadovoljstvo kvalitetom razgovora. U suštini, obično su obe strane nezadovoljne, svako na svoj način.
Da bi se ova situacija promenila nije potrebno ni mnogo napora ni mnogo više vremena. Najvažnije je imati dobru volju i uspostaviti dobar sistem vrednosti. Evo šta kaže naša sagovornica:
–Najpre dajte prioritet slušanju šta deca imaju da vam kažu i o čemu žele da razgovaraju. Bez obzira na to koliko vremena imamo na raspolaganju utisak posvećenog vremena, pažnje, strpljenja, izražavanje razumevanja svakako podstiče motivaciju da se razgovor produbi i nastavi. Jasno pokazivanje da uvažavate svoju decu i njihove dileme, nelagodu, preispitivanja, ushićenja, takođe ih ohrabruje da slobodnije i češće pričaju.
Takođe treba izbegavatiformalnosti tipa „dođi i sedi, treba da razgovaramo”, jeročekivanje „kraćeg neprijatnog predavanja” kod dece izaziva jedino želju da se sve što pre završi ili izbegne. Zbog toga je uputnije da to budu kraće „razmene mišljenja”, podstaknute nekim zajedničkim aktivnostima – gledanjem filma, šetnji, priči o drugim osobama iz okruženja, aktuelnim dešavanjima"
Gde si video lepu babu i mirno dete, poznata je izreka u Srbiji. Često je koristimo kada se radi o drugoj deci. Ali, kada je reč o našoj, mnoge dobre istine zaboravljamo. Zaboravljamo da su tinejdžeri veoma dinamični, i u ponašanju, razmišljanju, brzim i drastičnim promenama raspoloženja, pa im uglavnom nedostaje strpljenja za duže razgovore sa roditeljima kod kojih dominiraju „za tvoje dobro” saveti.
Gordana Popadić iznosi svoje iskustvo o najčešćim primedbama koje mladi imaju na račun svojih roditelja, pa kaže:
–Njihove najčešće primedbe u odnosu na razgovore sa roditeljima suna primer „ponavljaju ono što već znam i što su mi toliko puta rekli”, uopštena upozorenja– „ne pravi gluposti”, „ne filozofiraj”, obilje zapovesti i zabrana„pazi šta radiš’, „ne smeš sebi to da dozvoliš”, a da pri tom retko govore zbog čega je njima to bitno.
„Meni bi mnogo značilo ako bi moj tata meni nekad rekao – ovo ti govorim zato što te puno volim i zato što brinem za tebe i tvoju budućnost"Ali, nisam to još ni jednom čuo od njega”, požalio sejedan šesnaestogodišnjak našoj sagovornici.” A ona objašnjava:
–Možda roditelji nisu dovoljno svesni potrebe da sebe predstave kao nepogrešiva, savršena bića, koja sve najbolje znaju i rade, čime povećavaju distancu sa decom tinejdžerima koji se preispituju oko svega. A mogli bi da postanu dostupniji svojoj deci proverenom prečicom. Treba samo da pokažu kako su i sami ponekad, vrlo često, zbunjeni, neodlučni, nesigurni. Na taj način pokazuju da su realni, a drugo,mogu da pokažu deci kako se sami snalaze u takvim situacijama. Efikasnije je pokazati „u praksi”rešavanje realne životne poteškoće, nego prikrivati svoje dileme, a za tuđe poručivati „valjda ja najbolje znam”.
Malo roditelja ima običaj da pita svoje dete „šta ti misliš o ovome?”, „šta bi ti uradio na mom mestu?” – A ni ne slute koliko bi se iznenadilizrelim stavom, drugačijim pogledom, dobrom idejom tinejdžera, koju ne očekuju.
Zato, ako niste zadovoljni komunikacijom i odnosom koje imate sa decom, budite vi ti koji čine prvi korak. Zagrlite svog sina, nežno, toplo, pomazite svoju kćer po kosi, primetite koliko su porasli, koliko su lepi, koliko su zbunjeni i nesigurni, pa im pomozite.
Dušica Pavićević
[objavljeno: 07/04/2008]
