Izvor: Politika, 29.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Decenija podviga
U odbojci prethodih godina uglavnom su govorili oni koji iz glave nisu mogli da izbace slike iz vojničkih dana: četiri zvučnika na improvizovanom prašnjavom terenu, pocepana mreža i vojnici koji pokušavaju loptom da pogode pretpostavljene. Početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme potpune izolacije, bede i siromaštva, odbojkaški pokret prvo je počeo da dobija marketinšku formu. Svi su mislili da će se stvar završiti na novokomponovanoj himni odbojkaša, začuđujućem glamuru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na reprezentativnim utakmicama, ali je priča dobila sasvim drugačiji tok.
Veštim balansiranjem između vojvođanskog odbojkaškog potencijala – Vojvodina je bila neprikosnoveni klupski lider i jedini ozbiljni eksponent na međunarodnoj sceni – i ostatka zemlje, predsednik Aleksandar Boričić, potpredsednik Nenad Golijanin, generalni sekretar Slobodan Milošević i jedna mala grupa okupljena oko njih uspeli su da nametnu novu odbojkašku doktrinu kao opšteprihvaćenu, veoma dobro negovanu, na kraju i sa efektima koji desetak godina iznova usrećuju kompletnu naciju. Gotovo da ne postoji nijedan srpski proizvod koji se tako valjano, studiozno izgrađivao i održavao na svetskom tržištu kao što je odbojka.
Praktično bez ikakve infrastrukture na večito praznom reprezentativnom buđelaru igrači su prvo za sebe vezali ženski deo publike da bi potom animirali i kompletnu svetsku stručnu elitu..
Doktori sportskog kontinuiteta preuzeli su potpunu odgovornost za budućnost jednog sporta koji je ovde godinama marginalizovan između neprikosnovenog vladara lažnih vrednosti fudbala i superiorne košarke. Praktično, odbojkaški sport, pre svega muški, sada i ženski, morao je prvo da potraži određenu vrstu legitimiteta na domaćem sportskom prostoru, ali su mnogi skeptici uporno ponavljali da je osvajanje olimpijskih, svetskih i evropskih medalja samo trenutni blesak jedne generacije predvođene večito inspirisanim Vladimirom Grbićem, softverski programiranim bratom Nikolom, preciznim poput japanske železnice Goranom Vujevićem i nebeskim skakačem Ivanom Miljkovićem i različitim vrstama trenerskih gurua od Zorana Gajića, preko Ljubomira Travice, do mladog Igora Kolakovića.
Predsednik Odbojkaškog saveza Aleksandar Boričić nije imao problema da sebe i saradnike ubedi u ispravnost jedne vizije, niti da smanji sopstvenu samouverenost kada je 1996. godine izjavio da će odbojkaši na Olimpijskim igrama u Sidneju četiri godine kasnije stići do zlata. Dobri poznavaoci odbojke grohotom su se smejali, ocenjujući ovakvu vrstu prognoze kao opštu mitomaniju i mogućnost da se na funkciji na osnovu datih obećanja Boričić baškari naredne četiri godine. Jureći od jednog do drugog ministarstva, bukvalno skupljajući opremu od radnje do radnje, Boričić i njegov prvi operativac zvučnog imena Slobodan Milošević kamčili su novac, ostajali dužni igračima i partnerima, ali su medalje pokrivale takvu vrstu improvizacije i nemogućnosti da se na pravi način shvati veličina jednog poduhvata.
Ono što mi do kraja ovde nismo razumeli tumačili su naši najveći rivali Italijani, Holanđani, Rusi, Brazilci... Ništa im nije bilo jasno, odakle zemlji sa tako malo finansijskog potencijala takav kapacitet. Genetika? Može biti. Sticaj okolnosti? To sigurno ne. Ova priča traje od 1993. godine, praktično bez ijednog promašenog servisa i s ciljevima koji skoro nisu propušteni. I sve to u zemlji koja gotovo nikada nije držala do toga da sačuva vrednost, niti da se na tim ostvarenim rezultatima iznova inspiriše.
Momčilo Jokić
[objavljeno: 29/11/2006]
.jpg)
