Izvor: Blic, 14.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
De mortuis
„De mortuis nihil nisi bene“ je jedna od najčešće citiranih izreka na latinskom kod nas i u svetu, juče, danas i sutra. Da o mrtvima treba govoriti samo lepo pripisuju se Hilonu, jednom od sedmorice grčkih mudraca. Ali i oni koji ne znaju da nam je drevna helenska civilizacija ostavila u nasleđe ovu preporuku otmenosti i ljudskosti, kod nas je retko ko, sa rukama u džepovima, prenebregavao taj dobri običaj. Ovih dana bilo je dosta odlazaka znanih i neznanih. I dosta nekrologa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Najpre je stigla vest da nema više Žarka Komanina, a onda vest o smrti Miodraga Đukića.
Premali je ovo prostor za dva nekrologa. Njihova smrt je samo povod za razmišljanje o nekrolozima. Koliko god da ih je bilo ili će ih biti, retko je u njima sadržano ono što su oni bili za nas u svakodnevnim susretima. Svi su pisali ili će pisati o Žarku kao dramskom piscu i romanopiscu njegove rodne Crne Gore, koga je za dlaku mimoišla ovogodišnja NIN-ova nagrada, a o Đuki svi će spominjati njegove godine u Pozorišnom muzeju i na mestu ministra kulture. Neko će smatrati važnim da spomene da je našu sredinu napustio i jedan od odličnih karatista.
U tim nekrolozima, pisanim sa pijetetom, oni koji nisu znali Željka neće saznati koliko je on bio obziran čovek pri svakom susretu. On kao da se izvinjavao što postoji, što piše, što stvara, postiđen što bi to mogla da bude sujeta. S druge stane, Komanin se nije libio da se politički odredi prema onima koji su mu bili bliži u Drugom svetskom ratu, sad već svejedno kojima.
Đuka je očigledno bio čovek ekstrovertan, glasan, temperamentno opredeljen za politiku i političare, u čijem okruženju je i postao ministar. Ali retko sam sreo čoveka koji se trudio da se ne ogreši prema nekome ko nije njegovog političkog uverenja ukoliko je cenio njegove vrednosti. Sticajem okolnosti, pre nekoliko nedelja bio sam na ručku sa njim u užem krugu. Iako teško bolestan, ne dižući ruke od života, stalno se u razgovoru za stolom vraćao nekim idejama koje bi valjalo ostvariti u našoj sredini. Ni traga žala za nekim njegovim vremenom ili žalopojki o vremenu koje nije njegovo. A još manje o svojoj bolesti.
Nadam se da se ovim redovima nisam ogrešio o latinsku izreku „De mortuis"".
