Izvor: Politika, 03.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Davidoštrbački sarkazam
Povodom izabranih pesama Branka Ćopića, objavljenih u izdanju Srpske književne zadruge, koje prati CD na kome su stihovi i Ćopićeva kazivanja
Produžavajući zlatnu žicu tradicije krajiških pripovedača Ćopić je u nju uneo lirizam, a već poznati i priznati šeretski davidoštrbački sarkazan i ironiju obogatio je nezlobivim humorom.
Tamo gde je Petar Kočić stao, nastavio je Branko Ćopić i sam se, poput Kočićevih junaka, probijajući kroz mećavu dosuđenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu vremena.
Ispisujući svoje bogato i raznovrsno književno delo kao da se i sam Ćopić osvrtao prizivajući "Ideš li rode"?
Stiče se utisak kako je celo to delo nastajalo u ljutoj borbi da se izađe iz mećave i stignu do tople loge.
Od priče "Samrtno ruvo Soje Čubrilove", objavljene u "Politici" 8. maja 1936. godine, ispričao je Ćopić brojne priče, ispevao mnoge pesme za decu i odrasle, kazao pokoju bajku i rekao neke teške i gorke istine, stičući brojnu i raznovrsnu čitalačku publiku.
Branko Ćopić je brzo postao narodni pisac, onaj koji piše o narodnim stvarima, porodičnim i domaćinskim brigama, o narodnim mukama, radostima, svetkovinama, slavama, svadbama i sahranama, o ratovima i bolestima koje nas, nažalost, nisu zaboravljale i mimoilazile, o šeretlucima, o seljačkoj upornosti, dovitljivosti, pa, kad je za to bilo preke potrebe, i prepredenosti. On je taj svet dobro poznavao, nije ga se stideo ali ga nije ni veličao. Pišući o narodu postao je širom prihvaćen narodni pisac.
Žudnja za bliskošću
Ćopićeve priče su bile i tematska i književna novina. Možda baš u onome što je sam Ćopić govorio da "u svojim pričama opisujem ljude svoga kraja koje pamtim još od svog najranijeg djetinjstva: svoga djeda, majku, komšije, seoske sluge, prosjake, skitnice, vračare, cigane-mečkare, pelivane, drvosječe, ugljare, lažove, kradljivce, sanjare, zanesene i tužne dječake", leži razlog kako Ćopićeve novine tako i njegove tolike i takve popularnosti kod čitalaca.
Onom ko je čitao Branka Ćopića (a takvih nije malo ne samo među onima koji govore srpskim jezikom) učini se da se našao u kakvoj čarobnoj šumi, na kakvom proplanku gde su smešteni i ježeva kućica, i kućica pod pečurkom, i tri patuljka, i stari mlin, i liveni pevci, i Ćoso, i mlinar Toša, a i miš, i kakva koliba, hajdučka kempa ili životinjska loga a sve je to osvetljeno čarobnim fenjerom Ćopićeva pevanja i pripovedanja, a obasjano i zagrejano toplinom i plemenitošću osećanja, prizivom bliskosti i prisnosti potrebi da se bude u ljubavi i razumevanju sa svim na svetu. Sve je kod Ćopića od žudnje za bliskošću i potrebe za prisnošću, od nagona za zaštićenošću i pribežištem. Tamo, u toj čarobnoj šumi sve traži svoju sigurnost, sve teži da život čini radosnijim i snošljivijim.
Naselio je Branko Ćopić svoju čarobnu šumu čudnim stvorovima i čudorednim stvorenjima božjim od svake fele, snabdeo je čudesnim stvarima a očudoredio je maštarijama, sanjarijama i fantazijom kakvu samo imaju preosetljivi a na koje su spremni i kojima bezrezervno veruju jedino prostodušni starci prostranih duša i nepotrošenog, iako sa ožiljcima, srca i naivna, a još, neizneverena deca.
Nije Ćopić birao sudbinu, ona je njega odabrala. Kako je znano i zapisano već od rane mladosti sa korotom oko srca (otac mu je umro od "španjolice") odrastasjući uz djeda Rada, u okrilju njegove dobrote i pod zaštitom njegove priče, krajiški sirotan zarana stiče sklonost ka maštarijama i sanjarijama a iskazuje naklonsot i saosećajnost sa slabima i nezaštićenim božjim stvorenjima. Ćopić će svoje najblistavije stranice napisati o njima natapajući ih upravo ovim osećanjima.
Ćopićeve priče i pesme namenjene maloj i velikoj deci, nepopravljivim maštarima i onima koji, uprkos svemu, veruju u dobrotu, setna su kazivanja o odrastanju i zrenju, o magarećim godinama i čežnjama u bosonogom detinjstvu.
Te godine, ćopićevski rečeno nemerljive, skupe, protekle ispod zmajevih krila i u bosonogom djetinjstvu, neminovno vode u čarobnu šumu nad kojim sja nezlobiv mesec – saveznik skitera, beskućnika, lopova, sanjara, dece, staraca i ljubavnika. U Ćopićevim je pesmama i pričama mnogo mesečine, a nad detinjstvom o kome on pripoveda i peva, raspeto je plavetno nebo nakićeno zvezdama. Ipak, sve je okupano mesečinom i pozlaćeno sećanjem. Ćopićevo sećanje na te godine se stoga i doima kao pohod na mesec ili kao uluda, ali neponovljivo zanosna avantura sakupljanja mesečine.
U avanturu sakupljanja nesakupljivog sjaja, u dokučivanje nedokučivog sa toliko se predanosti i bezazlene vere jedino mogu uputiti nepopravljivi sanjari i fantaste – dobrodušni i plemeniti starci i nevino čedna i radoznala deca. Ćopić je njih opevao i opričao ali je i flora i fauna podgrmečkog kraja našla značajnog mesta u Ćopićevim pesmama i pričama. Ježevi, stršljeni, jazavci, lije, medvedi, konji, vukovi, psi, mačori, bukve, pečurke, cveće, leske, breze; tanane jelike i mrke smrče, stari orah i stari mlin, sve je to Ćopić preselio u pesmu i od toga napravio čarobnu šumu nad kojom sija mesečina i svetli fenjer, čarobni fenjer sećanja.
U srpskoj književnosti prenaseljenoj setnim tonovima seta Branka Ćopića je posebne vrste. Ona ne senči samo nostalgična sećanja na godine nemerljive, skupe, već kao da je imanentna čovekovoj prirodi. I da nije spasonosnog i lekovitog humora kojim se i pisac i njegovi junaci brane ne samo od sete već i od tuge pregoleme sve bi se u jad i čemer utopilo. Kroz setne i melanholične Ćopićeve stihove probija se zdrav i lekovit humor pa je u tom ozračju lakše štošta i razumeti i podneti.
Ćopić piše za decu i o deci, o njihovoj radoznalosti, nestašlucima i potrebi za razumevanjem i toplinom. O tome Dragan M. Jeremić, pored ostalog zapisuje i ovo "Niko nas više od Branka Ćopića ne uverava, i to s pravom, da čovek, i kad odraste, ostaje veliko dete. I on, pre svega, piše za veliku decu, vodeći neku vrstu dnevnika deteta zanesenog dobrim i plemenitim osećanjima i osvaja nas najviše i najpre tim osećanjima. Ćopićevo književno delo nije moralističko u propovedničkom smislu, ali je moralno po vrednostima koje afirmiše i po tome što nas neosetno osvaja za te vrednosti i u nama podstiče jačanje tih vrednosti. Donekle, to njegovo shvatanje moralnih vrednosti odgovara čednosti ljudi iz bajke. Otuda, na primer, izvesna njegova snebljivost prema erotskim temama i veća sposobnost da se shvate "rajske" duše nego neljudi, koje je takođe opisivao, ne opraštajući im njihove paklene strasti, ni njihovu nečovečnost", zapaža Jeremić.
Ćopić je težio da svoje mlade čitaoce povede ka nečemu lepom, čistom i čestitom. Ako toga nema na svetu ima u mašti i u šumi u kojoj pulsira živim bojama i jasnim zvukovima radost golog postojanja, ima na obali reke, u rascvetanom proleću. Sam se pesnik znao setno zagledati u dane svoga đakovanja i mladosti, u godine žurne i usplahirene mladosti i o njima zapevati glasom meke i lirske melanholije.
Lekovite pesme
Ježeva kućica o kojoj je Ćopić tako setno i tako nežno pevao srećno je nađena metafora sigurnosti, zaštićenosti, toplog doma. U odgovoru za koga je Branko Ćopić pisao možda se krije i odgonetka zbog čega je pisao. Najjednostavnije rečeno Ćopić je pisao za decu i preosetljive, za malu i veliku decu je pisao, kako je tvrdio Dragan M. Jeremić, a pisao je o detinjstvu – velikoj i neprolaznoj temi. To nije samo njegovo detinjstvo već i detinjstvo prvih doživljaja uopšte. O tome je pevao zaneto i poneseno, kićeno i ushićeno, ali i setno i zabrinuto.
I Ćopiću je, kao svakom inokosnom čeljadetu, bilo potrebno pribežište. Našao ga je u svetu literature, prvo kao čitalac pa onda i njen izvanredni stvaralac. Ćopić je nastojao da pesmama za malu i veliku decu oplemeni svoga čitaoca. S pravom je primećeno da je u onome što je Branko Ćopić pisao teško odrediti šta je za decu a šta za odrasle. U njegovoj je pozeiji, ipak, ta granica donekle uočljiva, mada nikad naglašena i nikad do kraja resko izvedena. Čitajući "Ježevu kućicu", recimo, mala će deca danas (čak i u mnoštvu usamljena) otkriti čudesni svet prirode a bajkolikost priče će im prijati da i sama osete potrebu za vlastitim domom, a velika će ovo pevanje razumeti kao alegoriju opsećajući se da ih negde, na kraju neke šume (sada već džungle savremenog sveta), iako skromno i siromašno, čeka odavno ostavljeno pribežište – njihovo, samo i sasvim njihovo!
Odaljavajući se od stolova gde se, na svoju muku i sramotu, goste sa ovoremenim u ljudska obličja obučenim lijama, medvedima, vukovima i veprovima potražiće puta ka svojoj kućici a nad njim će sijati neugasive mesečine i ćopićevske sete da im, negde na dnu srca, osvetli i one godine nemerljive, skupe. Ispisana i ispevana jednim delom sunčevim tananim, svetlim rukopisom i veselim glasom, a crtana šarama mesečine i senčena setom Ćopićeva pesma deluje lekovito.
Eto, zbog čega je Brnako Ćopić voljen i rado čitan pisac i zbog čega mu veruju mala i velika deca. I zbog čega će ga uvek voleti. Potrebe za dobrotom, plemenitošću, ljubavlju, sigurnošću i pribežištem neće gasnuti, naprotiv, u obezličenom svetu će biti sve naglašenije!
Dragomir BRAJKOVIĆ
[objavljeno: 03.02.2007.]
