Izvor: Blic, 02.Okt.2012, 03:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Datum kao poreklo moje tuge
Opet peti oktobar stiže u moj život. Posle pola veka mozak i telo razumeju mnogo toga, ali mojoj duši nešto nije ni jasno ni pravo dok slažem red sećanja na red stvarnosti.
Te jeseni ‘62. nepovratno sam upao u pubertet. Sumnjam da sam uspeo da se iz njega ikad iščupam. Na plavo-beloj melodici nabadao sam ”Podmoskovske večeri” i ”Natali”. Bio ljut što sveske sa Lunom kraljem ponoći ne izlaze češće. Bolelo me što je G. našla novu simpatiju.
I onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su tog oktobra došli Bitlsi noseći ”Love me do”! Potom je pesma jurila pesmu, sve do ”Long and winding Road” i naknadnog kraja ”Real Love”. Pesme kao horda. A horda ko voda. Probila zauvek branu jednog vremena. Razgrćem plavu travu zaborava, i kopam po površinskom kopu uspomena.
Dočekasmo vreme da se rad Bitlsa gleda objektivnije nego što smo dugo bili u stanju da činimo. Stvaranjem pesama oni su menjali način na koji se uopšte stvara i tako izmenili i opšta očekivanja kako treba stvarati. Zbog toga je svaka budućnost u umetnosti delimično posledica postojanja Bitlsa i to je prava mera njihove važnosti. Njih ne volimo zbog nekakvog intelektualnog sadržaja pesama, već zbog velike inspiracije. Kršeći stara, pisali su nova pravila.
Kako živimo u posledicama propasti mnogih tradicionalnih vrednosti, Bitlsi su bili i jesu mi i zato ni danas ih ne gledam drugačije nego optikom srca.
Prava revolucija koju su izazvali šezdesetih moćnija je i važnija od bilo kog spoljašnjeg nusprodukta. To je unutrašnja, što kaže Ian Mekdonald, revolucija osećaja i pretpostavki: revolucija u glavi! Malo koga nije dotakla.
To je generacijska privatna revolucija iznutra u kostima, koži i svesti čiji manifest sa svim porocima i vrlinama, gubicima i dobicima, konfuzijama i lucidnostima, nigde ne može tačnije da se čita nego u pesmama Bitlsa. U srcu šezdesetih i danas prepoznajem protest protiv sebičnosti i starovremeno uverenje (nas neumrlih hipika!) da možemo menjati svet samo ako menjamo sebe, slušajući pesme i biti u umetnosti koje čuvaju ljubav i čast. Ništa se strašno ne bi dogodilo kad bi naš svet postao bolji!
5. oktobra 1996. jedva sam izvukao glavu u Milanu. Posle sedam stentova dugo sam se oporavljao. Onog 24. decembra na Terazijama na kontramitingu od sigurne smrti spasao me je košarkaš Grbović razbivši vizir pobesnelom drotu iz Miloševićevog kordona. 5. oktobra nulte okončao se dvadeseti vek u Srbiji.
Sa pokojnim Miletom Perišićem gutao sam suzavac na stepeništu Skupštine. Jurišali smo u bolju budućnost, a stigli da nam se tada poraženi sada rugaju. 5 oktobra 2004. slušao pucnjavu kod Topčiderske crkve. Dugo se lagalo kako su se ispred pećina mog detinjstva to obračunavala dva vojnika. Svi smo po izbušenim komšijskim fasadama znali da su krupnije stvari u pitanju. Još jedan zajednički poraz.
Opet dolazi 5. oktobar. Nema Bitlsa, mladalačkih zanosa ni pogleda unapred. Sad, kao u pesmi Bitlsa ”Juče”, kad nisam ni pola čoveka ko što sam bio, delim stare ploče, brišem hard-disk od glupih zapisa i čudim se rođenoj naivnosti. Često razmišljam šta da kažem mojim mrtvim drugovima kad se ponovo sretnemo? Nismo pobeđeni, samo da smo zauvek nadigrani.
A Pesnik je bio u pravu: Narodnjaci (čitaj naprednjaci) najzad smo vam svi u šaci!
Povezane vesti: Fantastična simfonija Devojka iz tri sna Vals Macabre usred bure Zašto sam krenuo ka Memfisu? Muzika, vino, priroda
