Izvor: Blic, 11.Okt.2009, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas su svi ljudi pomalo Sizif
Filip Gajić, pisac i pozorišni reditelj, počeo je pre dve nedelje snimanje filma „Mit o Sizifu", koji je već digao prašinu. „Tek će!", kaže kroz smeh ovaj višestruko talentovani čovek koji ima neuobičajen porodični život. On i njegova treća supruga Lucija Šerbedžija, ćerka Radeta Šerbedžije, žive u dve države. On u Srbiji, ona u Hrvatskoj. I sve odlično funkcioniše. Imaju i sina, dvogodišnjeg Sergeja koji obožava Nataliju, Filipovu ćerku iz drugog braka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Radite li film po istoimenoj knjizi Alberta Kamija?
– Ne, ali Kamijev esej „Mit o Sizifu" jeste nešto što mora da se pročita da bi se čovek bavio Sizifom. Taj starogrčki mit ne gubi na aktuelnosti jer svaka ljudska delatnost, ma čime da se čovek bavi, može biti dovedena pod sumnju. U filmu nema lika Sizifa, već su svi ljudi koji se pojavljuju u neku ruku Sizif; od Malog Princa kog igra Katarina Žutić, preko Viteza (Rambo Amadeus) lika Smrt (Goran Jevtić), do Gavrila Principa (Nikola Marković) koji se pojavljuje danas i kao savremen lik govori o svojim mislima i osećanjima.
Zbog čega ste baš Rambu Amadeusu dali ulogu viteza?
– Čim sam počeo da razmišljam ko liči na viteza, Rambo mi je bio na umu. Vitez je, idilično govoreći, sličan samuraju. On sam jaše svog konja kroz preriju, kroz gradove i sukobljava se sa zlom. U filmu se Rambo – a to je ono što razlikuje viteza ili samuraja od drugih ljudi – suočava sa smrću. Ne pravi se da je ne vidi, već izlazi na crtu i bori se protiv nje.
Otkud to da Katarina Žutić igra Malog Princa; da devojka igra dečaka?
– Ona je mene oduvek podsećala na Malog Princa. Kaja ima duhovnost i čistotu; radoznalost, znatiželju" Pri tom mi je neobično draga. Ona, naravno, ima dozu specifične ženske privlačnosti, tako da Malom Princu daje i nešto čega u knjizi nema. Takođe način na koji radimo je pankerski, u šta se ona savršeno uklapa.
Gajić uživa u braku sa Lucijom Šerbedžijom
Šta ste od svog tasta Radeta Šerbedžije naučili o glumi, a šta o životu?
– On nam je na Akademiji na prvom času rekao, i mislim da je bio u pravu, da gluma ne može da se nauči, ali da mogu da se savladaju neke veštine. To je jedna istina: gluma ne može da se nauči. A o životu...
Ni život se ne može naučiti?
– S Radetom sam počeo da igram kao četrnaestogodišnjak, ’81. godine. Prolazili smo kroz razne faze: bio sam dete se koje igra s njim, pa mladić koji glumi s njim, zatim njegov student" To je vremenom preraslo u prijateljstvo, pa sam ja postao njegov zet, da bismo preko mog sina postali i familija. Toliko toga ima unutar tih 30 godina, da je meni teško da razlučim šta sam sve primio od njega. Ponekad jesam svestan tih uticaja, ponekad ne, ali sigurno je da oni postoje.
I suprugu Luciju ste upoznali sa 14 godina?
– Da, kao deca zajedno smo igrali u kultnoj jugoslovenskoj predstavi „Oslobođenje Skoplja" i išli na turneju po Americi. Godine su prolazile, malo smo se viđali, pa se nismo viđali, a onda smo se sreli u Londonu ’97. godine i tu se stvorila klica iz koje je počelo da niče nešto što se realizovalo tek mnogo godina kasnije.
Filip se trudi da što više vremena provede sa decom
Da li je pravi recept za srećan brak taj da supružnici ne žive zajedno?
– To ima svojih prednosti jer ostavlja čoveku puno slobode. Takođe, ovakav brak ne može da uđe u kliše i jednoličan ritam. Mada, nije ni da ne živimo zajedno. Zajedno smo kada nam to njen i moj posao dozvoljavaju. To, naravno, ima i svojih mana. Često jedno drugom nedostajemo. Desi se da smo baš potrebni jedno drugom, a u tom trenutku nismo zajedno. Ali, opet sve to nadoknadimo ljubavlju, širinom, blagošću i nežnošću.
Dvogodišnji sin živi s majkom, nedostaje li vam?
– Sergej i ja se obožavamo i čujemo se svaki dan telefonom. On nešto brblja, ja nešto drugo brbljam i tako" Puno se volimo i jedva čekamo da se vidimo. On i moja ćerka Natalija iz drugog braka se obožavaju, imaju lep odnos. Za to je potreban trud, nije dovoljno samo to što oni hoće da se vole, već to sve treba pravilno kanalisati.
Uspeh knjige „Pisma Danilu Kišu"
Prvi tiraž Filipove knjige „Pisma Danilu Kišu" je rasprodat i uskoro će se u izdanju „Platoa" pojaviti novo izdanje. Naslov je veoma intrigantan, a u intelektualnim krugovima se o ovom delu vode rasprave.
– Taj naslov ima izvesnu tajnu koju ja zbog onih koji će čitati knjigu ne otkrivam. Reč je o stavu prema svetu u kojem živimo. Knjiga govori o 90-im, ali ne na način na koji se inače govori, sa gorčinom i težinom. Ove devedesete su pod senkom divnih 80-ih - kaže Filip.
