Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dame ga kupuju – same
Novosađanin Nenad Ratković je evropski šampion u proizvodnji desertnog vina – odlukom stručnog žirija žena. On je i jedini vinski vitez u narodnoj nošnji
Nenad Ratković je pilot, elektrotehničar, instruktor vožnje, prodavac knjiga... Mnogi ga prepoznaju po crnom šeširu i prsluku, uštirkanoj snežno beloj košulji i širokim čakširama, a većina zna kao proizvođača vina i nadimku Bermet Aleks.
– Moj otac je bio predratni pilot, kraljev oficir. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Rat je proveo u logoru. Po povratku je završio mašinski fakultet, avio smer, i dobio službu u Skoplju – objašnjava Nenad i nastavlja – otuda i moja ljubav prema avionima. Sanjao sam da postanem pilot, ali je otac rekao „ne”. Nisam se mirio s njegovom odlukom, ali sam ćutao i terao po svome. Završio sam elektrotehničku školu, upisao fakultet, a umesto njega završio školu zapilote u Zadru i Tuzli. Prešao sam u JAT verujući da sam dosegao san, ali nažalost „dug jezik” me je skupo koštao, ostao sam bez posla... Od nečega se moralo živeti, pa sam jedno vreme bio instruktor vožnje, prodavao knjige...
Vino kao sudbina
Nenad danas ima novi san...
– Od 2000. godine se bavim proizvodnjom rakije, pelinkovca „ljiljin listić”, belog i crvenog bermeta.
Počeo je tako što je u Erdutu, s tamošnjom vinarijom 1992. godine napravio dogovor da prodaje njihova vina u rinfuzu.
– Samo u jednom danu sam u Novom Sadu prodao 27.000 litara vina, koliko se nije prodavalo za godinu dana. Doduše, u to vreme je vino bilo jeftinije od piva. Devedesetih sam počeo da pečem rakije od kajsija i jabuka što mi je donelo i prvu medalju na novosadskom Poljoprivrednom sajmu. Rakija donosi više novca od vina, a i ne može da se pokvari. Vino „izvoljeva”, traži negu, posebne uslove čuvanja... Ali, vino je vino.
Početak novog milenijuma predstavljao je i novo poglavlje u životu Nenada i njegove supruge Ljiljane. Svemu je „kumovala ” mušterija koja im se pohvalila da kupuje vino da bi od njega napravila nešto lepo.
– Bilo je to aromatično vino sa dodatkom osam sastojaka. Isprobali smo recept. Novi proizvod testirali smo na karlovačkom Grožđenbalu i doneli odluku da ako već proizvodimo, proizvodimo najbolje, a od bermeta, autentičnog sremsko-karlovačkog slatkog vina, boljeg nema, – tvrdi Nenad. – Mnogo puta bermet je poslužilo kao „diškrecija”, kada je trebalo izdejstvovati kakve privilegije na bečkom dvoru. Priča se da je njime bila oduševljena i Marija Terezija. Stizao je još pre 150 godina i do Njujorka, bio na vinskoj karti „Titanika”... Kupovali su ga bečki plemići da bi osvojili naklonost koje dame. Danas, dame ovo slatko piće kupuju same.
– Bermet je i afrodizijak, ko ne veruje neka proba, preporučuje naš sagovornik i dodaje, ne jednom već više puta, da svaka flaša u različitim okolnostima, raspoloženju i atmosferi daje različit efekat.
Mnogi ga upoređuju s italijanskim vermutom.
– Slični jesu, ali se bermet spravlja od mnoštva trava i začina. Mora da odleži najmanje tri meseca da bi se dobila prepoznatljiva aroma. Beli bermet je slatko vino proizvedeno posebnim postupkom uz dodatak petnaestak raznovrsnih biljaka počev od pelena, pitome nane, oraščića... Crvenom dodajemo 22 različite trave i začina. Proizvodimo ih uz pomoć enologa Slobodana Marinkovića i Jovice Popova.
Nije lako bećar biti!
Da bi plasirali svoje proizvode Nenad i Ljiljana ne propuštaju priliku da ih predstave.
– To je neophodno da bi se stiglo do ljubitelja božanske kapljice. Naravno, to košta. Prošle godine sam na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, platio 8.000 dinara po uzorku. Tada je naš svetli bermet osvojio laskavu titulu: šampion kvaliteta – bermet 2007.
U vitrini ovog uzornog vinara je oko 120 medalja, poslednja, zlatna, u klasi belih vina i šampionski pehar su sa prošlogodišnjeg evropskog prvenstva u Mađarskoj.
– Žene su se odlučile za bermet vinarije „Aleks” – kaže Nenad i dodaje da je u sedam komisija na ocenjivanju desertnih vina radilo po sedam žena.
Bio je „Našu Baču”, kako su Nenada prozvali Kinezi, i na Međunarodnom sajmu hrane i pića u desetmilionskom Ksianu.
– Šanse su nam velike na njihovom tržištu, jer im je grožđe loše, kaže Nenad i dodaje – Kinezi su mi učinili čast pozvavši me da gostujem na njihovoj televiziji, ali je za mene najveći šok bio kada sam se pri dolasku u jedan njihov restoran na degustaciju vina „suočio” sa slikom visine pet metara, na kojoj sam bio ja s bermetom u ruci. Drugi šok je usledio kada su mi ponudili posao. Mislio sam da se radi o vinu, a reč je bila o snimanju spotova u sremačkoj nošnji.
Nošnja jeste deo markentinške strategije, ali nju treba umeti nositi, tvrdi naš domaćin.
– Prošle godine je nas sedmoro, u rumunskom mestu Rekas, pored Temišvara, primljeno u evropski vinski viteški red „Sveti Đorđe” koji je ponovo ustanovljen 1984. godine u austrijskom Ajzenštatu i tako nastavio tradiciju koja potiče iz 13. veka, s ciljem da šire vinsku kulturu uz slogan: „Čaše gore, oružje dole”. Nenad je među njima bio –jedini izuzetak jer je za razliku od ostalih vitezova u teget odelima, bio u beloj košulji i čakširama.
Priči nigde kraja, a vino sve više opija, dok Nenad likuje:
– Lepo kaže moj prijatelj Brica iz Golubinaca: „Ne mož' svako vino piti, nije lako bećar biti!”
Slavica Berić
[objavljeno: 17.02.2008.]
