Izvor: Blic, 14.Sep.2011, 03:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dama sa varikinom
Divna izložba, kojom nas tradicionalno krajem svakog leta na izabranom mestu Kalemegdana obraduje Zavod za zaštitu spomenika kulture grada, pokazuje zapravo da multikulturni Beograd bez svojih ljudi nije ništa. Oni čine, stvaraju i obeležavaju ambijent u kojem nemamo prava da zaboravimo šta je sve Beograd odredilo prestonicom. Duga istorija grada satkana od uticaja različitih kultura i vera.
Ispisujem delić te beogradske osobenosti. Prošavši dugu školu za žrtvu jedna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je gospođa godinama ispred prozora trpela silu ogromnog oraha i nosila se sa bolešljivošću kćeri u stanu. Neko ju je ubedio kako orah ume u svojoj samoživoj moći da širi negativnu energiju. Baka je jedne večeri razmutila varikinu i polila po drvetu verujući da će tako u njemu rasterati skupljene đavole. Svako nedelo obavezuje dušu i narasta u tumor grizodušja bez obzira što su mnogi među nama samo promašeni dželati. Orahu se ništa nije desilo za razliku od gospođe koju je vremenom počela da savest da proganja.
Sledeće godine orah je olistao i bogato rodio. Gospođa sa varikinom, ličnom tajnom kao najskupljom stvari u privatnom imetku, sve je više iznutra urušavana. Noću greh u čoveku jače govori, pa je sve slabije spavala i više tugovala.
Kada je videla da je i druge godine orah rodio i da mu baš nikako nije naškodila, otišla je u policiju i sama sebe prijavila čekajući kaznu. I dalje je mesecima patnja beskrajno ispunjavala njene noći. Savest je takva - ili krivi ili slama. Suočena sa nesanicom potrošila je sve zalihe molitvi...
Iz straha od toga šta je čeka, ukinula je stvarnost i opet se zaputila u stanicu milicije. Dežurnom je rekla zašto je došla uz pitanje šta se zapravo dešava sa njenom krivicom. Policajac je sa osmehom odgovorio: „Postupak oko svega toga je u proceduri".
Zabrinuta, jer nikad nije bila ni u policiji ni u sudu, sa kćerkom je potražila pomoć advokata. Ispričala svoju dramu. Ta nemoćna dama je sijala saznavši da će imati pravnu pomoć, a da njen ”zločin” i nije tako veliki jer nikakvih posledica nema.
Ubuduće će san lakše dolaziti na njenu adresu, a njena duša biti spokojnija.
Neovlašćen da ovo pišem, to ipak činim kao neko ko je učio istoriju zasnovanu na epskoj poeziji i aranžiranoj prošlosti i kao neko ko minulu istoriju saznaje zahvaljujući Vikiliks telegramima. U zemlji u kojoj je najveća čast da izabrani na izborima jedne druge unižavaju i cinkare pred stranim diplomatama - divan je kontraprimer kada jedna gospođa u osamdesetoj ode i sama sebe prijavi zbog zločina ili krivice koji, zapravo, i ne postoje.
Savest, to je nešto što je davno iščezlo iz naše svakodnevice. Savest je ono što postoji u romanima na kojima smo odrasli, u filmovima zbog kojih smo više puta išli u bioskop, predstavama koje su nas formirale i poukama bajki koje su se pronosile kroz vremena i prostore oblikikujući moral naše civilizacije.
Profesionalna, politička, sportska, građanska savest pripadaju korpusu žrtava tranzicionog vremena. Nedostaju krajputaši na kojima će biti ugravirano: Moral je prvi nastradao u ”borbi za preživljavanje”. Do daljeg!
Uprkos svemu, slučaj gospođe sa varikinom mene hrabri. Iako nije rođena u Beogradu, ta Slovenka u kojoj je patnja zaokružila svoju misiju, ne želi da jednom ličnom slabošću naškodi gradu koji joj je dao porodicu, dve kćerke, prijatelje i mnogo ličnih uspomena. Hoću da kažem: Multikulturalizam na običnom, ljudskom nivou, nije mrtav i neće nestati uprkos mnogih bednih napora. Živi u dragocenim primerima.
PS. Ovaj je tekst posvećen Ljilji Kapor koja ne dozvoljava da iz kolektivnog sećanja tek tako ode gromadni pisac i slikar beogradskog duha.
