Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dama koja gradi violine
Beograđanka Biljana Popović jedina je žena na Balkanu koja pravi ove gudačke instrumente. I u svetu ih je svega nekoliko. Uzor joj nisu bili ni Stradivari ni Gvarneri, već neko mnogo bliži – suprug Jovan
Žene i ne znaju šta sve umeju – dok ne probaju. Osvojile su gotovo sva muška zanimanja, pa postale i violinari (graditelji violina), kao Biljana Popović iz Beograda. Put joj je osvetlila ljubav – ne samo prema violinama, koje svakako voli, ali to ne bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo dovoljno i da ih pravi – nego i ona bračna: njen suprug Jovan, slikar i solista Orkestra Radio Beograda, gradi ove instrumente već više od dve decenije. Na njegovim violinama sviraju u orkestrima ne samo u Beogradu i Novom Sadu, već i u Sarajevu, Minhenu, u Belgijskom kraljevskom orkestru, u Švedskoj, Finskoj...
Biljana mu je dugo pomagala u reparaciji starih i u gradnji novih violina a onda je, kao svaki marljiv i ambiciozni šegrt dobrog majstora, odlučila, baš na svoj rođendan, da i sama proveri šta ume i zna. Da li je tu bilo i malo ženskog inata, ili zdravog takmičarskog duha, nije ni važno. Važan je rezultat, a on je pred nama – prelep instrument koji razvija savršen zvuk.
Osim znanja stečenog šegrtovanjem, Biljana je završila i srednju muzičku školu. Dugo je kao flautistkinja svirala u Narodnom orkestru Buce Jovanovića, pa u sastavu „Romalen", bila je i pevačica. Suprug i ona su proučavali čitave naramke literature o čuvenim graditeljima violina i svim zanatskim finesama.
Ali, kako je to izgledalo u praksi?
– Prilično žuljevito – kroz smeh nam priča Biljana. – Iako je violina fin i nežan instrument, treba dobro fizički zapeti, naročito prilikom izrade njene glave i vrata, pa su mi ruke bile u plikovima i žuljevima. Verziran majstor jedan instrument može da završi za mesec i po dana. Ja sam svoj prvenac gradila šest meseci.
Njegovom zvuku obradovala se kao kad majka, po rođenju, začuje prvi plač svoje bebe. Želeći da sa nekim podeli ogromnu radost stvaranja, tu prvu violinu je poklonila jednoj darovitoj devojčici.
Milimetar – kao kuća
Prilikom gradnje instrumenta neobično je važna preciznost, pa je Biljana prvi put shvatila koliko i milimetar može biti važan. On može da poremeti sve.
– Postoji zato u našim alatima komparator, kojim se meri debljina ploče, da bismo znali koliko da malim mesinganim rendetom, koje nam je napravio prijatelj, skidamo sa površine. Za alatke se snalazimo. Čak i šmirglu pravimo sami, prosejavajući najfiniji pesak kroz najlon čarapu na papir premazan tutkalom. Jovan kaže da bi sad i naoštrenom kašikom mogao da napravi instrument! – objašnjava Biljana.
Za gradnju violine izuzetno je važan materijal. Donja ploča se pravi od javora, gornja od smreke. Kroz istoriju se pokazalo da su to najrezonantniji materijali. Glava i vrat se takođe prave od javora a kordar, koji drži žice, može da bude i od trešnje, višnje, kruške... Drvo se pažljivo bira, a za to je pravi stručnjak Srđan Nedeljković, koji je život posvetio tome. On meri vlažnost i rezonantnost drveta, neguje ga i poklanja graditeljima instrumenata.
„Krojenje" buduće violine testerom za drvo je sledeći korak. Zatim se drvo rendiše i glača. Strane se potom stave na kalup, pa se preko grejača savijaju i oblikuju. Kad se na donju dasku zalepe strane, dobije se kutija. Na gornjoj dasci se prosecaju „efovi", otvori kroz koje izlazi zvuk, postavlja se bas-greda, takođe važna za zvuk, a da bi on bio još kvalitetniji, postoji i „dušica" koja zvučno spaja gornju i donju ploču violine. U telo violine se upasuju vrat i glava, između „efova" se lepi kobilica i – dobili ste violinu.
Veština lakiranja
Posle bojenja, violina mora da se tri ili četiri puta lakira, a u međuvremenu se šmirglom polira. Lakiranje je i veština i tajna. Koristi se bar devet vrsta smola rastvorenih u alkoholu: mir, hilandarski tamjan, propolis, sandreks, egipatske vrste smola... Čitava kuća tada miriše na njih.
Violina je tad već skoro gotova. Postavljaju se još izrezbareni kordar, udubljeno drvo za podbradak, čivije, zatežu se žice, i čeka rezultat. Kakav će biti zvuk?
Na Biljaninom „prvenčetu" prvi je zasvirao Gustav Verebeš. Slušala je i Jovana Bogosavljevića – nikad joj muzika Sarasatija nije zvučala lepše, kao nebeska. Svi su bili jako zadovoljni kvalitetom zvuka. Jačina, plemenitost, mekoća i sonornost zvuka određuju kvalitet instrumenta. Od toga zavisi i cena, koja je od 3.500 do 5.000 evra.
Biljanu je u graditeljstvu podržalo i Udruženje violinara, što je posebno raduje, a od Privredne komore Beograda ona i muž su dobili ponudu za odlazak na Sajam zanatstva i male privrede u Minhenu. Biljana je uverena da će se za violine iz Srbije tek čuti!
Nađa Orlić
[objavljeno: 24/02/2008]
