Izvor: Politika, 27.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko preko Borkovih sporazuma
Suočeni s kooperativnom srpskom stranom, apetiti Berlina, Brisela i Prištine su enormno porasli
Nalazimo se negde na polovini onih „jedanaest dana pakla” koje je prvi potpredsednik Aleksandar Vučić najavio svojim kolegama iz vlade, nakon poslednje maratonske runde briselskih pregovora, na kojima je, kako se iz konfuznih izveštaja da razabrati, domaćin ponudio „radni” papir koji je bio apsolutno neprihvatljiv čak i za naše, inače, na sve spremne pregovarače. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Uzgred, ne vidim šta je tu „pakleno” sem činjenice da je srpska vlast u prethodnim rundama došla do situacije da je sa svih strana ucenjuju i da svi računaju da će morati da prihvati sve što joj se ponudi.
Da zlo nikad ne dolazi samo potvrđuje nam u vidu soli na ranu i Volfgang Išinger, nemački diplomata i saradnik Ričarda Holbruka i Martija Ahtisarija. „Siguran sam da će u Beogradu preovladati realizam i da će spor oko Kosova biti ostavljen po strani, kako bi vrata Evropske unije mogla da budu širom otvorena... Fasciniran sam kada vidim da iz Beograda sada dolaze nove i uzbudljive ekspresije realizma”, veli Išinger. I dodaje da „dobro je što su Srbi počeli više da misle o budućnosti nego o prošlosti”.
Bilo je poslednjih nedelja bezbroj sličnih izjava i ponižavajućih „ohrabrenja” iz zapadnih političkih krugova. Ali se ova Išingerova izdvaja po svojoj jezgrovitosti, brutalnosti i cinizmu.
A šta ovih dana rade srpski komentatori? Isto što i pre. Uz malu modifikaciju što sada dojučerašnje drugosrbijanske perjanice marširaju ruku pod ruku s prononsiranim SNS agitatorima. S tim da nas jedni ubeđuju kako je ovo što gledamo jedan novi Vučić (Dačić), dok drugi pak nastoje da malo ublaže efekat te „novine” sugerišući da se radi samo o novom, modernijem i lukavijem pokušaju da se ostvare stari nacionalni ciljevi. Treći se, pak, bave kremljološkim analizama odnosa u trouglu Nikolić–Vučić–Dačić, koje možda i nisu besmislene – budući da odnosi u takozvanom srpskom političkom vrhu zaista nisu idilični – ali, za sada, u krajnjoj liniji, takođe, služe prvenstveno za uzajamno prebacivanje odgovornosti i preventivnu pacifikaciju mogućeg otpora kosovskoj kapitulaciji.
Sve je u životu uvek teže naknadno popravljati. Ovom istinom su prvih meseci čelnici nove vlasti pokušavali da opravdaju svoju politiku popuštanja povodom pitanja Kosova. Ali treba pošteno reći da je stvar već poodavno otišla daleko preko implementacije „Borkovih sporazuma”, i to vidi svako sem onih kojima su vlast i interesi zamaglili vidik.
Ideološki konvertiti su uvek najžešći vernici nove ideologije, od bivših udbaša teško je naći revnosnije i „ortodoksnije” pravoslavce – kao i obrnuto. Tako je, negde početkom novembra – kada je već svima postalo jasno da će nova vlast zarad datuma početka pregovora sa EU pristajati čak i na ono na šta Boris Tadić nije hteo ili nije smeo da pristane – Svetislav Basara seirio: „Vreme je da se poradi na poboljšanju životnih uslova za kosovske Srbe i, uopšte, čemerni kosovski živalj svih naroda i narodnosti. Pašće tu i neka koordinaciona tela, takozvani oficiri za vezu između dveju strana, koji će (nadajmo se) doprineti smirivanju situacije. Vesna Pešić je to lepo objasnila u „Peščaniku”. Može im se, brate. Ko će da im se usprotivi? Sila božja: Koštunica, Vukadinović, Antonić i četrdeset guslara”.
Tako je pisao i gotovo išingerovski novu vlast na „hrabre” poteze podsticao svojevremeno ljuti srpski nacionalista i desničar Basara. I, nažalost, grešio manje nego što inače greši. Iz različitih razloga, sila nabrojanih „remetilačkih” faktora zaista nije prevelika. (Mada na primer osvedočenu moć gusala, odnosno kolektivnog narodnog sećanja nipošto ne bih potcenjivao.) Štaviše, i DSS se doskora ponašao prilično autistično i ziheraški, usmeravajući svoju kritiku samo na Dačića i SPS, a pažljivo izbegavajući da se previše ne zameri naprednjacima. Mediji su opet u ogromnoj većini pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti – a i ono malo što nije oduševljeno vladajućim dvojcem takođe je na istoj evro-atlantskoj liniji, tako da, eventualno, može da proziva vladu (i pojedine „nepodobne” ministre) zbog zaduživanja i mleka, ali ne i zbog kosovske predaje i kapitulantskog prozapadnog kursa. Dakle, u principu, svi obožavaju Vučića i SNS. A i oni koji ih ne obožavaju (na primer, demokrate i LDP) ne smeju da ih ozbiljno kritikuju sve dok tako odlučno napreduju na „evropskom putu”.
Pa opet stvar ide teško. Ne zato što je otpor navedenih i nenavedenih „retrogradnih” elemenata – uključujući i crkvu – naročito snažan (nije ni izdaleka onakav kakav bi trebalo da bude), već zato što su, suočeni sa preko svake mere kooperativnom srpskom stranom, apetiti Berlina, Brisela i Prištine enormno porasli. Pa umesto da nastave s taktikom „korak–po–korak” implementacije kosovske nezavisnosti, izgleda da su malo prebrzo i previše dodali gas u pravcu potpune i očigledne kapitulacije i tako malčice trgli, uplašili i zabrinuli ovdašnje kosovske „junake” koji sada svoje oklevanje da iz prve prihvate ovaj ponižavajući, antiustavni i antidržavni sporazum pokušavaju da predstave kao akt vrhunske državotvornosti i patriotizma.
Ali ako. Neka ga samo odbiju – pa makar narednih meseci morali da slušamo ode njihovoj hrabrosti i žrtvovanju potencijalno većem i od onog kneza Lazara i Miloša Obilića. Ili da, još gore, njihovo prihvatanje – u suštini – Ahtisarijevog plana moramo da slavimo kao vrhunac diplomatskog i pregovaračkog umeća.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 27.03.2013.
