Izvor: Vesti-online.com, 11.Nov.2018, 19:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da spremno dočeka zimu

Neverovatno lepo vreme za ovo doba godine, omogućilo je Mihriji Murić (35), samohranoj majci Ernesa (16) i Enesa (14) iz zabitog Stupa kod Rožaja da kombinacijom pešačenja i autobusa dođe u Novi Pazar, kako bi mogla da preuzme 300 dolara (u dinarskoj protivvrednosti).

Reč je o donaciji naše humane čitateljke i već dokazane dobrotvorke Ane iz Kanbere u Australiji.

- Pešačila sam do graničnog prelaza Dračenovac između Srbije i Crne Gore, a potom sam uhvatila >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << autobus i za dva sata sam stigla do Novog Pazara. Moraću brzo nazad. Ernes je u Rožajama, gde pohađa drugi razred srednje tehničke škole, a mlađi Enes, još osnovac, pešači do škole u Baću.

Brinem za kravu, kokoške i koze koje su ostale kod kuće - rekla nam je Mihrija.

Po preuzimanju donacije odmah se dala u "akciju" i kupila najneophodnije brašno i ostale namirnice, pa potom zamolila humanitarca Hida Muratovića, našeg stalnog saradnika, da joj svojim terenskim vozilom preveze sve to do njenog planinskog sela.

- Prošle godine u ovo doba gazili smo sneg do kolena, a džak brašna sa magistrale do mog Stupa na leđima sam nosila po dva-tri sata. Mora čovek sve da istrpi, nemaštinu posebno, ali i da se bori i snalazi. Evo, zahvaljujući lepom vremenu, Hidu Muratoviću i dobrotvorki Ani iz Kanbere kupiću malo više brašna i drugih namirnica, pa jedno vreme, a posebno kad naveje sneg i putevi se raskaljaju, neću morati u grad. Hvala dobrotvorki Ani do neba! Želim joj dobro zdravlje, da je Bog čuva i sreća prati. Ovako dobri ljudi su mi najveća podrška. Da njih nije bilo kada smo gladovali, ko zna kako bih sa decom opstala u mom opustelom selu - priča hrabra i uporna Mihrija, koja je od rođenja imala pretežak život i dodaje:

- Bili smo puka sirotinja, a ja osmo dete u porodici bez hleba i igde ičega. Udala sam se da pobegnem od bede sa 18 godina, za čoveka od mene starijeg više od 50 godina. Svi su me osuđivali, a on je bio divan prema meni. Bog nam je dao i dva sina. Borila sam se za mog Abdulaha koliko sam mogla, nosila ga šlogiranog na leđima, prala i kupala. Umro je prošle godine, pa je na moja pleća palo celo domaćinstvo. Sada su mi Ernes i Enes sve što imam. Dobri su dečaci i đaci i time se ponosim.

Ernes živi u jednom sobičku u Rožajama koji mesečno plaćamo 100 evra. Često nema ni za doručak, ali ide napred. Mlađi Enes je još kod mene. Vikendom smo svi zajedno i tada brinemo o stoci i spremamo drva. Ipak, ono što ne mogu da zaboravim to je da kad god smo bili u nevolji u pomoć su nam priticali čitaoci "Vesti".

Evo, i ova donacija iz Kanbere nam je stigla u pravom trenutku, pred prvi sneg, dok se spremamo za zimu. Našoj sreći i zahvalnosti nema kraja!

Istina, zahvaljujući donacijama naših čitalaca, Mihrija je ranije kupila kravu od koje sada ima dva veća teleta. Ima i dve ovce i nekoliko koza i kokoške, pa se gladi ne boji. Dobri ljudi iz naše dijaspore kupili su joj i motornu testeru budući da je Mihrija vrstan drvoseča, koja joj takođe, mnogo znači u borbi za opstanak na ovim prostorima.

- Sad uvek imamo dovoljno mleka i dobrog sira. Uz domaća jaja nikada ne možemo biti gladni. Da je grad bliži ponešto bi mogli i da prodamo što bi nam donelo veću sigurnost - priča Mihrija i naglašava da je njen život i dalje neizvestan i težak, ali i da je mnogo podnošljiviji nego pre četiri godine kada smo je prvi put sreli.

Vukovi zaklali dve koze

Mada je vreme još lepo, vukovi su krenuli ka planinskim selima, pa su Mihriji, kad se najmanje nadala, zaklali dve koze.

- Razbolela sam se od muke. Svi smo plakali. Mislili smo da još nije vreme za vukove i malo opustili. Koze su bile u šumi i pasle, ali zveri su ih opazile, napale i zaklale. Veliki je to gubitak za našu siromašnu porodicu. Jedna srećna okolnost je to što imamo šestoro jaradi i što se stado uvećalo, pa ćemo kad malo stasaju ponovo imati naše koze - ispričala je kroz suze Mihrija.

Ni da je saslušaju

Mlada Mihrija, nažalost, i dalje nema nikakva sigurna primanja. Zajedno sa sinovima živi od danas do sutra i od onoga što uspe sama zaradi. Više puta obraćala se opštini Rožaje i tražila socijalnu pomoć, ali je nisu udostojili ni odgovora. Opština nije dodelila negu ni njenom teško bolesnom (šlogiranom) suprugu Abdulahu koga je Mihrija na leđima nosila do asfalta, a potom taksijem vodila na komisiju u Rožaje.

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Nastavak na Vesti-online.com...