Izvor: Blic, 03.Maj.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da se mašta, da se sanja
Neke pesme mom tekstu ne daju mira. Jedna ploča Jadranke Stojaković, zapravo njena prva, objavljena 1973. u Beogradu, počinje pesmom „Putovanja” i refrenom: „Putovanja, putovanja, da se mašta da se sanja, da se prima i poklanja”.
To je jedna od pesama merena zlatnim satom koji nemam, ali koji kuca ritmom moga srca. Od nje i sličnih davna vremena počinjem da prepravljam u priče za unuke. I kad sam je neki dan, posle četvrt veka, video kako otvara Dane Sarajeva, navalile >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su proklete uspomene i ponovo me zavodile poslednje sarajevske adrese moje mladosti koje više ne važe.
Nema Davora u Mis Irbinoj, nema Gorana u Miloša Obilića ni u Nemanjinoj, nema Toskićeve diskoteke, nema Dragana u Sremskoj, ni Bode kod Veselina Masleše, ni Zdravka na Grbavici, nema oba Predraga s dve strane Titove, nema Duška u „Parkuši” ni Slobe na televiziji, nema Hide u Vrazovoj, ni onakve Nailove picerije, ni Jadrankinih adresa u Živka Jošila 53 ili Porodice Ribara.
Sve je prošlo ili će proći kao u pesmi. Samo pevaljka koja skita banuće neke kišne noći da se čudi i zapita: koliko je ljudi prošlo ovim krajem, koliko je sunca bilo, a kiše lilo nad Sarajevom?
Taj glas od svile koji peva o zlatnim suzama i lengeru što lađu vuče na dno, ta japanska Ranka San (jer teško je ipak živeti na tuđem jeziku 23 godine) više ništa i nigde nema osim ličnog skladišta dobrote i glasa urođene toplote. Nedovoljno Hrvatica, premalo Srpkinja, a porodično izmešana s Muslimanima, ona je svojevrsni simbol izmeštenog, izguranog i išamaranog, ali ne i zgromljenog Sarajeva, onog bez kojeg naša prošlost nema iskreni osmeh i tačan zvuk.
Onog kojeg smo naivno, a srčano pokušali da branimo aprila '92. na Trgu republike pod okupom „Ne računajte na nas”, a koje već pet godina obnavljaju mladi ljudi neopterećeni teškim bisagama bliske istorije.
U prokletim avlijama ovih prostora, gde ništa ne ume da smrdi kao bivši mirisi, jedino tuga pesme ima snagu da budi plemenitost. U tom Jacinom sevdahu stih ume ponekad da bude biblijsko mesto koje veruje da pomahnitali svet ponovo može nići iz ničega. Od parčeta bosanske grude jedna neopterećena pevačica, znajući koliko „sve smo mogli mi”, pravi setnimentalno čudo, svesna da je, varalica, život i dalje sposoban da ispiše romane neverovatnog ishoda.
Jadranka je, uprkos dugoj karijeri i zdravstvenim lomovima, još „pevaljka” s nedostatkom mere u emocijama, nereda u impresijama, sentimentalnosti na ivici lomnosti, verbalizma koji peče, bazirajući program na pesmama sačinjenih od ženske čežnje. Sve njene radosti bile su i jesu manje od onih koje je zaslužila.
Što drugi tuguju ona ispoveda. Ima nešto što tu razoružava: ona ne žali za životom koji udara i prolazi, nego se čudi što nikad nije umeo da zakuca i na vrata časnih osoba. Seta zbog sreće koja je bila cicija i nesreće koja je prema njoj bila galantna kukavica. Put od istine srca ka istini razuma ume da ima puno nedostataka, ali nema pogrešaka jer je Jadranka sazdana od čežnje višeg reda. Silne i složene, večne i bolne, ali... čežnje na koju je teško biti imun.
Znajući da, kada umetnik izgubi dozu naivnosti i tu svoju detinjost, on više nije umetnik, dozvoljava srcu da ostane skitalica. Baš kao i njena pevana misao, dobro podržana u društvu novootkrivenih saradnika koji nose dah pitomog istarskog lahora. Pripadajući onima koji su imali snage da u kaljuzi devedesetih provedu život, a ne ukaljaju ličnu prošlost, bio sam pogođen do suza susretom s Jadranknim resitalom na mestu odakle smo davno jurnuli u život. Pesme su nas gorele, a pepeo prve majske noći potvrdio koliki smo zbog tog juriša danas gubitnici.
