Izvor: Blic, 03.Maj.2011, 01:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da nam živi, živi rad

Umesto da se ovog 1. maja čuo gromki glas radnika, ponegde je bilo uranka i zacvrčalo je prase na ražnju. Opet se vijorio dim od roštilja, umesto da su se zavijorile zastave sindikata. Već tradicionalno...

Ni ovog Praznika rada 1,77 miliona zaposlenih, koliko je zvanično onih koji rade, kao ni 700.000 onih takođe zvanično, ali na crno zarađuju, nisu iskazali svoju muku i jad na ulicama. To nije učinio niko ni od 721.000 nezaposlenih. Svi oni ćute.

Jasno je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da radnici u Srbiji nemaju razloga da slave i proslavljaju. Sa prosečnom martovskom platom od 35.777 dinara to i ne mogu. Ali nije jasno gde su sindikati, takozvani borci za radnička prava. Zašto su nemi?

Da li stvarno organizacija protesta, kako je to nedavno rekao nekadašnji sindikalni vođa, doduše sada u penziji, jednostavno nije moguća. Ili su i sindikati unapred izgubili nevojevanu bitku? I to ćuteći.

Upravo je Prvi maj mogao da bude jedinstvena prilika da se čuje glas svih, da vlast vidi koliko ima nevoljnika i da čuje njihove zahteve...

I ovog Praznika rada propuštena je prilika da se čuje, ako ništa drugo onda bar "Pesma radu”, čije bi reči trebalo da podsete: "Podignimo uvis čela, mi - junaci rada svog, naša biće zemlja cela... Da nam živi, živi rad!”

Nastavak na Blic...