Izvor: Politika, 03.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li su izbeglice radikalne
Uverenje da su izbeglice snažno biračko uporište nacionalističke i populističke Srpske radikalne stranke godinama je opšte mesto demokratski orijentisane intelektualne i političke elite; ono je, međutim, ne samo problematično i proizvoljno, već i sa stanovišta "preobraćenja" izbegličkog korpusa u demokratsku orijentaciju, krajnje kontraproduktivno.
To uverenje ne predstavlja tek simboličko spajanje dve velike traume demokratske (antiradikalske) elite – izbegličkog biračkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tela i radikala. Ono je i veoma opasno zbog toga što svoje duboke korene ima u diskretnoj ili manje diskretnoj netrpeljivosti prema "prekodrinskim" Srbima i "Kosovarima".
Tom netrpeljivošću odlikuju se gotovo sve izjave demokratskih lidera u vezi s "izbegličkim" biračima. Sudeći, konkretno, po ciničnim izjavama čelnika Demokratske stranke poslednjih dana, istovetnim onim nakon lokalnih izbora u septembru 2004, u Beogradu će ovoj stranci za nepovoljne rezultate glasanja uvek biti krive izbeglice.
Demokratska elita greši već u samoj upotrebi naziva izbeglice. Oni birači na koje misli demokratska elita nisu izbeglice, već doseljenici, građani Srbije koji su dobili državljanstvo pa time i biračko pravo. Naziv "izbeglice"opstao je u javnom govoru ne samo kao opšti termin koji objedinjuje sve one koji su se devedesetih doselili usled ratova koje je neka druga elita tada vodila, već i kao pežorativan termin, koji ima deklasirajući i potcenjivački akcenat.
Oni koji spadaju u ovu grupu, jako dobro razumeju važnost ove primedbe.
Pored netrpeljivosti, javni govor demokratske elite karakteriše i nepoznavanje i/ili proizvoljno tumačenje doseljeničkog korpusa, koje je logički proisteklo iz njihove dugogodišnje nezainteresovanosti i nebrige za "izbegličke" probleme. Pri tome, kao nebrigu ocenjujem rezultate, a ne povremene i sporadične napore, kakvih je bilo. Rezultati su loši. Problemi nisu rešeni. Nijedna postpetooktobarska vlast nije se sistematski, svrsishodno i dugoročno bavila rešavanjem problema integracije. Nijedna vlada do sada nije istrajala u deklarisanim planovima.
Da se vratimo nepoznavanju i proizvoljnim tumačenjima "izbegličkih" birača.
Važna činjenica koja se uporno prenebregava je da doseljenički korpus u Srbiji nije i ne može biti politički kompaktan, budući da postoje značajne razlike između doseljenika iz Hrvatske i BiH, te raseljenih sa Kosova.
Svaka od ovih grupa doseljenika suštinski se razlikuje u više veoma bitnih parametara koji su, kao i kod svih drugih birača na svetu, koordinate njihovog političkog opredeljenja. To su obrazovanje, kulturni kontinuum zemlje (oblasti) porekla, okolnosti izbeglištva (iskustvo rata) i način na koji su se integrisali u Srbiji. Potom, veoma se razlikuju i problemi koji ih muče i od kojih najviše zavisi njihova budućnost i/ili njihova vizija budućnosti.
Obrazložiću ovom prilikom primer obrazovanja i profesionalnih karakteristika doseljenika, budući da mi se čini da u tom segmentu leže najveće predrasude demokratske elite, te da (nisko) obrazovanje de fakto igra važnu ulogu u opredeljenju birača za Srpsku radikalnu stranku.
Doseljenici iz BiH (koji u većoj meri potiču i iz gradskih sredina) znatno su boljeg obrazovanja od doseljenika iz Hrvatske; to je naročito izraženo kada je više obrazovanje u pitanju. Registracija 2001. godine pokazala je da u Srbiji 13,02 odsto izbeglica iz BiH ima visoko obrazovanje, naspram izbeglica iz Hrvatske kojih je 7,59. U celini uzevši, izbeglice su obrazovanije i od domicilnog stanovništva u Srbiji i Crnoj Gori.
Još egzaktniji indikator političkog opredeljenja doseljenika iz BiH mogu biti njihove profesionalne karakteristike. Procentualna zastupljenost određenih zanimanja među doseljenicima iz BiH naspram onih iz Hrvatske je sledeći: seljaka (4,03 : 8,37) i radnika (25,49 : 33, 29). A potom službenika (13,29 : 9,83) i stručnjaka (4,41 : 2,77).
Konačno, još neke bitne razlike doseljenika iz BiH naspram onih iz Hrvatske proizilaze i iz manje prosečne starosti pripadnika grupe, iz većeg broja studenata i većeg broja žena.
Navedene karakteristike ove grupe poklapaju se s profilom liberalno-demokratskih birača u Srbiji, kakav je u istraživanju o utemeljenosti političkih stranaka u socijalnoj strukturi birača 2004. godine ustanovio Cesid.
Demokratska elita je dakle uverena u to da "izbeglice" – u koje ubrajaju neverovatno raznovrsne kategorije građana, kojima kao da se u životu ništa pre ni posle rata nije desilo i koji kao da se ničim osim izbeglištvom nisu bavili – glasaju za njihove arhineprijatelje – radikale, i da se po tom pitanju malo ili nimalo toga može uraditi.
Nasuprot demokratskim snagama, radikali jako dobro znaju kolika moć leži u redovnoj i empatičnoj komunikaciji sa ovom ranjivom grupom koja je godinama marginalizovana ravnopravnom krivicom medija i političara. U naselju Busije nema ambulante ni škole, ali postoji odbor radikalne stranke.
Onaj deo "izbegličkog" biračkog tela koji glasa za radikale ima potrebu za komunikacijom. Radikali se njih ne stide. Njima traumatska prošlost, ili, recimo, zločini počinjeni nad Srbima, nisu tabu-tema. To je radikalska omiljena tema.
U tome nesumnjivo leži najveći izazov za demokratsku elitu. Možda bi opredeljenje za model pozitivne ekonomske diskriminacije doseljenika u procesu njihove integracije, kao što je to recimo bio slučaj u Hrvatskoj, stvorilo prostor i za rešavanje problema određenja prema traumatskoj prošlosti.
Ukupan doseljenički birački korpus broji između 300.000 i 350.000 ljudi.
Novinarka nedeljnika Vreme, autor knjige ,,Politička upotreba izbeglica"
Jelena Grujić
[objavljeno: 03.02.2007.]
