Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se ponosimo antifašizmom
Juče je bio 20. oktobar, decenijama slavljen kao dan kada su partizanske jedinice, pod komandom Peka Dapčevića, i Crvene armije, pod komandom generala Vladimira Ivanoviča Ždanova, oslobodile Beograd 1944. Skromno podsećanje na taj dan u glavnom gradu Srbije samo je jedan od dokaza o društvenom zaboravu značenja antifašističke borbe u srpskoj istoriji. Nije čudo da se Rusi žale što su izbačeni slavni sovjetski maršali iz imena beogradskih ulica, pa je na tu temu navodno čak i Putin >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << propitivao Tadića. Dan pobede, 9. maj, proteklih godina u Srbiji zaslužuje simboličnu pažnju, dok Moskva tim povodom upriličava vojnu paradu. Pobedu nad fašizmom redovno obeležavaju i u Parizu, iako 9. maj više od 20 godina nosi i novu simboliku – narodi Evropske unije slave ga kao dan stvaranja velike zajednice evropskih naroda; neke od novopridruženih članica EU iz bivšeg komunističkog bloka, poput Slovenije, na račun novog praznika "zaborave" da na isti datum slavljeničkom feštom podsete i na poraz fašizma. U Beogradu odjekne poneki počasni plotun, položi se nekoliko venaca na spomenike...
Srbija, za razliku od drugih država, više ne obeležava dan ustanka, koji je Slovenija, međutim, zadržala. U Srbiji se ne obeležava ni 27. januar kao međunarodni Dan sećanja na žrtve holokausta. Pre dve godine je ceo svet slavio 60-godišnjicu pobede nad fašizmom, a nešto ranije i jubilej savezničkog iskrcavanja u Normandiji, ali na te svečanosti srpska vlada nije delegirala svoje veterane. Povodom jubilarnog Dana pobede 2005. godine Rusija je odlikovala srpske borce, kad ih se već nije setila matična država.
Nova, demokratska Srbija postavila je pripadnike i borbu Jugoslovenske vojske u otadžbini te četnički pokret u novi istorijski kontekst, lišivši ih epiteta izdajnika kojim su bili žigosani u vreme prethodnog režima. Što je u redu. Međutim, nije li transformacija društvenih vrednosti otišla predaleko? Nije li s opravdanom kritikom Miloševićeve hipoteke i nasleđa komunizma na đubrište istorije nepravedno bačena i narodnooslobodilačka borba i antifašizam srpskog naroda? Nije li posledično jednako žalosnu sudbinu, u svetskim okvirima, doživela činjenica da su Srbi u oba rata bili saveznici pobednika?
Kako drugačije objasniti to što je anketa našeg lista pokazala da iznenađujuće veliki broj građana Beograda uopšte ne zna po čemu je 20. oktobar značajan istorijski datum? Zašto su iz imena ulica najurena podsećanja na stradalnike i streljane u Drugom svetskom ratu, među kojima neki nisu tabu, recimo u Hrvatskoj ili Bosni, gde ponosno krase imena ne samo ulica, već uglednih firmi, kao Đuro Đaković, na primer?
Drugi svetski rat se u Srbiji poslednjih decenija sve više tumači kao boj između "komunista" i "antikomunista", a Beograd je izgubio i ulicu Partizanski put, kao da je postala važnija ideološka borba vođena pre šest decenija na marginama otpora fašizmu nego oni koji su se uspešno oduprli zločinačkoj okupaciji zemlje. Srpski otpor nacističkoj Nemačkoj bio je nešto posebno i izuzetno u Evropi, to je činjenica na koju bi morala da bude ponosna Srbija i naša buduća pokolenja. Kad je Treći rajh napao Jugoslaviju, u svetu je svega 13 država bilo na strani antifašističkih snaga, računajući i države koje su već kapitulirale.
Srpski komunisti nisu bili samo agentura Kominterne i filijala komunističke Moskve, jer su akcije protiv okupatora koordinisali sa komandama zapadnih saveznika. Srbija se danas naoko olako odriče tog svetlog nasleđa, čime tabana istim putem kojim su prošle ostale države "u tranziciji". Ali ne može se porediti uloga Srbije s rolom koju su odigrali drugi. Mnogim zemljama centralne Evrope bilo je lakše da odbace "balast antifašizma" jer tamo nije ni bilo pravog ustanka protiv okupatora. Zato je odricanje Srbije od tog dela sopstvene slavne prošlosti – velika greška.
Da ironija bude potpuna, neke od država u okruženju uprkos svojoj mračnoj ulozi u borbi protiv fašizma, u savremeno vreme znaju vešto da iskoriste zametke "nekadašnjeg antifašizma". Jeste Albanija u Drugom svetskom ratu ratovala na pogrešnoj strani, ali to nije omelo tadašnjeg predsednika Albanije Alfreda Mojsijua da od Putina pre dve godine primi medalju jer je 1943. osnovao "omladinsku organizaciju za borbu protiv fašizma". Ni Pavelićev režim u ustaškoj NDH nije bio prepreka da predsednik Hrvatske Stjepan Mesić 2005. u Kremlju primi isti orden "60 godina pobede" kao kolega Musliju – iako je Mesić maja 1945. imao samo 10 godina. Među odlikovanima je i predsednik Grčke Karolos Papuljas, koji je kao četrnaestogodišnjak učestvovao u pokretu otpora, kao i bivši predsednik Kipra Glavkos Klaridis jer je bio vojni pilot, a odlikovan je, između ostalih, i nekadašnji kralj Rumunije Mihail Prvi (svrgnut 1948) jer je 1944. uhapsio vojnog diktatora Antoneskua i izveo zemlju iz rata...
Oreol saveznika zapadnih saveznika pažljivo neguje i službena Ljubljana, iako se vlada desnog centra istovremeno upinje da rehabilituje biskupa Rožmana i progura zakon o žrtvama ratnog nasilja koji bi domobranima, kolaboracionističkim jedinicama pod komandom Gestapoa, doneo obeštećenje i državne počasti. Dan oslobođenja Ljubljane se ne zaboravlja, a slavi se i dan kada je organizovan Oslobodilački front 1941; đaci marljivo obilaze i put gde je Ljubljana bila opasana žicom u vreme italijanske okupacije. Preostali partizani uz podršku brojnog podmlatka još uvek prkosno hvale druga Tita i vitlaju ratnim barjacima dok polažu vence na grobove saboraca uz pratnju počasne vojne garde, a učlanjenje države u NATO predstavljeno je kao produžetak savezništva iz Drugog svetskog rata.
U Hrvatskoj, uprkos antikomunističkoj retorici koja je u zemlji prevladala posle osamostaljenja 1991. i činjenici da nema grada koji nije "ukrašen" grafitima koji veličaju ustaštvo, zvaničnici ne propuštaju nijednu priliku za promociju tekovina lika i dela Josipa Broza, uz vešto propagiranje Hrvatske kao antifašističke zemlje. Štaviše, predsednik Mesić je, uprkos proustaškim govorima s početka devedesetih godina prošlog veka, svetu uspeo da se nametne kao osvedočeni antifašista. Jasno je da Hrvatska, zahvaljujući hrvatskim partizanima, ima pravo da sebe ubraja u antifašističku koaliciju, isto kao što Mesić ima pravo da se odrekne ustašluka.
Srbija bi morala da bude ponosna i da podvlači svoju istoriju jakog antifašističkog pokreta. Bila je deo globalne antifašističke koalicije, rame uz rame sa silama pobednicama. Prkos, patriotizam i solidarnost koju su pokazali srpski antifašisti svih političkih boja – ne bi smeli da padnu u zaborav.
[objavljeno: ]
.jpg)
