Izvor: Politika, 02.Okt.2013, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li nas greju ili lože
Srbija se užurbano ovih prohladnih dana sprema za početak nove grejne sezone. Iz Udruženja toplana Srbije poručuju da su remonti pri kraju i da će mazuta i gasa biti dovoljno. Sve to deluje dosta umirujuće, ali naši „grejači“ nemaju odgovor kako će i kada od potrošača naplatiti dug od oko 15 milijardi dinara.
To je vidljiviji deo dužničkog brega. Onaj drugi, koji je možda i opasniji, skriven je kod Srbijagasa kod koga se po raznim osnovama nakupila cela milijarda evra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duga. Obaveze toplana, od oko pet milijardi dinara, gotovo su sića u odnosu na ukupan minus Srbijagasa do koga je došlo, između ostalog, što je uvozio gas po višoj, a prodavao po nižoj ceni. Što? Gde to još ima? Pa privreda i građani nisu u stanju da ga plate po realnoj ceni.
Treća priča istog ovog mozaika je Elektroprivreda Srbije kojoj potrošači, takođe, duguju bezmalo milijardu evra. I da situacija bude čudnija – Srbija ima ubedljivo najjevtiniju struju u celoj Evropi, jer se opredelila da socijalni mir, ali i da posrnulu industriju podigne niskom cenom kilovat-sata. Sudeći po visini dugova i relativno niskim učincima u privredi – slabo joj to ide od ruke. Otuda i reprogrami dugova za struju na čak 120 rata. Čak na deset godina.
Da se čovek prekrsti i levom desnom rukom i upita sve prethodne direktore, a možda pre toga i premijere svih vlada, zbog čega su tolerisali toliko gomilanje neizmirenih računa. Ništa manje nisu odgovorni ni svi direktori tih javnih preduzeća, koje je gazda država postavljala, a oni radili bez ikakve odgovornosti ono što su znali.
O cenama, profitu, razvoju, investicijama, rentabilnosti… trebalo je gazda da povede računa. A on to, ne samo zbog ogromnih dugova, već i zapuštenosti tih infrastrukturnih objekata, nije činio. Uskoro će biti tri decenije da Srbija nije napravila nijednu centralu. Ali, to je već priča za sebe.
Sličnim „podsticajnim merama“ pribegli su i ostali „isporučioci“ toplotne energije.
I sada smo tu gde jesmo. Imamo milijarde evra i dinara gubitaka, a nisku cenu grejanja, struje i gasa s kojima ništa nismo valjano postigli. Najmanje smo pomogli sirotinji.
I šta s gubicima koji su nastali iz „plemenite“ namere? Pa ništa lakše. Prenećemo ih, kao javne, na celokupno stanovništvo, pa i na one koji se greju na drva i ugalj, uredno plaćaju račune, jer će višim porezima po svim osnovama namirivati gubitke javnih preduzeća.
I to će tako trajati dok se država ne odluči da socijalnu politiku više ne vodi niskom cenom energenata nego novim radnim mestima, rastom proizvodnje, standarda, investicijama… realnim cenama, a ponajmanje bagatelnim ili besplatnim kilovat-satima i kubicima gasa, koji ispadoše papreno skupi.
Jasna Petrović-Stojanović
objavljeno: 03.10.2013.
