Izvor: Blic, 09.Avg.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je pređen prag?
Čitajući gotovo svakoga dana o tome kako se dogodio neki strašan zločin, moramo da se zapitamo da li je takvim vestima još uvek mesto u kriminalističkoj hronici ili ih treba premestiti u neku drugu, društvenu ili čak političku hroniku kako bi se najzad shvatilo da je lakoća s kojom se počinioci upuštaju i u najmonstruoznije zločine prešla prag podnošljivosti.
Nije, naravno, reč o nedovoljnoj medijskoj pažnji i odsustvu saznanja (sve se, naprotiv, događa pred našim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << očima), već o prekoj potrebi da se ljudi prodrmaju i osveste da bi se dobio odgovor na neka važna pitanja: prevashodno o tome u kakvom društvu živimo? Ako očevi ubijaju ćerke a majke sinove, ako nasilnici potežu noževe i pištolje zbog mesta na parkingu, ako je život postao jeftiniji od trica na buvljaku, da li smo, možda, potonuli u varvarstvo?
Ne čujemo odgovor. Ne samo vlasti već i nevladinih organizacija, obrazovnih i socijalnih ustanova i svih drugih državnih i društvenih činioca koji su dužni da se pozabave ne samo pojavnim oblicima nasilja već i njegovim uzrocima. Pa, da li to čine? Ili su obuzeti svojim - kako to samo otmeno zvuči - državotvornim projektima, koji su udaljeni od života koliko i Mesec od Zemlje? Pa, neka se već jednom spuste na zemlju. Neka se bar jednom zapitaju šta treba promeniti u postojećim modelima privatizacije i vaspitanja da bi se sprečilo širenje materijalne i duhovne bede. Ne moramo da čekamo psihologe da nam objasne na šta su sve spremni ljudi koji žive u očajanju. Dovoljno je da svakoga jutra otvorimo novine. Pustimo, otuda, priče kuda ćemo i kad stići. Pre nego što nas prime bilo gde, morali bismo da postanemo bar toliko civilizovani da se ne ubijamo među sobom.
.jpg)
