Izvor: VOA, 16.Maj.2023, 18:19
Da li je američki ideal individualizma kriv za "epidemiju usamljenosti"?
Na kraju filma "Tragači", jednog od najpoznatijih vesterna Džona Vejna, kidnapovana devojka je spasena, a porodica je ponovo na okupu. Vejnov junak posmatra svoje rođake - ljude koji imaju na koga da se oslone - a zatim odlazi ka prašnjavom horizontu zapadnog Teksasa, sam. To je klasičan primer osnovne američke priče - o naciji izgrađenoj na pojmu individualizma, priče kojom dominiraju muškarci, koja je puna usamljenih junaka, i čvrstih individualista koji izdrže sve udarce, obave svoj zadatak i odjašu u sumrak - i to vole. U realnosti, usamljenost u Americi može da bude smrtonosna. Ovog meseca, glavni zdravstveni zvaničnik Vivek Murti je usamljenost proglasio američkom epidemijom, navodeći da je smrtonosna za stanovništvo Sjedinjenih Država podjednako kao i pušenje. "Milioni ljudi u Americi pate u tišini", rekao je, "i to nije u redu." Murti je pomenuo različite faktore - postepeno slabljenje dugogodišnjih institucija, smanjeni angažman i spone Amerikanaca sa crkvama u koje odlaze, i slabije negovanje veza sa širom porodicom. Kada se tome dodaju noviji izvori pritiska - uspon društvenih mreža i virtuelnog života, polarizacija posle 11. septembra, i način na koji je kovid 19 poremetio egzistenciju - izazovi su još veći. Ljudi su usamljeni u celom svetu. Ali početkom 19. veka, kada je reč "usamljenost" počela da se koristi u svom današnjem kontekstu u američkom životu, neki su već postavljali pitanje - da li konture američkog društva, naglasak na invidiualizmu, širenje po velikim prostranstvima bez ikakvog polaganja odgovornosti - podstiču izolaciju i otuđenost? Ili je i ta premisa, kao i mnogi drugi delovi američke priče, zasnovana na mitovima? Francuski diplomata i filozof Aleksis de Tokvil, koji je posmatrao zemlju sa aspekta nekoga spolja, dok je pisao knjigu "Demokratija u Americi" sredinom 19. veka, pitao se da li će, "dok socijalni uslovi postaju ravnopravniji", Amerikanci i društva slična njima biti skloni da odbace zamke duboke zajednice koja je vekovima prožimala aristokratije starog kontinenta. “Oni stiču naviku da sebe uvek vide kao nekog samostalnog, i skloni su da zamisle da je njihova cela sudbina u njihovim rukama", pisao je De Tokvil. "Stoga ne samo da demokratija čini da svaki čovek zaboravlja svoje pretke, već ga zauvek vraća na samog sebe, i preti da ga na kraju potpuno zatvori u samoću sopstvenog srca." To je često način na koji Amerikanci vide sami sebe. U vreme pre demokratije, bilo to dobro ili loše, ljudi nisu bili usamljeni. "Bili su uvezani u mrežu međusobnih odnosa. A u mnogim zemljama je to više važilo nego što je bio slučaj u Sjedinjenim Državama", kaže Kolin Vudard, direktor projekta Nejšnhud leb (Nationhood Lab) pri Pel centru za međunarodne odnose i javnu politiku. “Ideja odlaska u velika prostranstva, uspostavljanja veze sa divljinom i bekstva od prošlosti je tačno ono što nas je učinilo Amerikancima", dodaje Vudard. Pa opet, mnogi mitovi o naseljavanju američkog Zapada preskaču deo koliko je važna bila zajednica u stvaranju naselja i razvoju zemlje. Neke od najvećih priča o saradnji - uspon opštinskih organizacija i radničkih sindikata, programi u okviru Ruzveltovog "Nju dila" koji su mnogim Amerikancima pomogli da se izvuku iz ekonomske depresije 1930-ih, i zajedništvo u ratovima od građanskog do Drugog svetskog rata - ponekad su izgubljene zbog žarke želje da se pričaju priče o pojedincima i individualizmu. Taj trend se nastavlja. Delimično podstaknuta nepoverenjem iz vremena pandemije, nova težnja ka invidualizmu iznad zajednice, koja često ide u paru sa pozivanjem na različite slobode, zauzima značajan deo nacionalnog dijaloga ovih dana - do stepena da se oni koji se zalažu za razmišljanje koje ide u prilog celoj zajednici ponekad optužuju za socijalizam. Ipak, ne treba proglasiti Amerikance naslednicima ugrađenog gena za samoću. Nova generacija insistira na tome da mentalno zdravlje bude deo nacionalnog razgovora, a mnogi glasovi - među kojima su žene i ljudi drugih rasa osim belačke - sve više nude nove alternative starim mitovima. Štaviše, samo mesto gde se danas vodi razgovor o usamljenosti - u kancelariji zdravstvenog zvaničnika koga imenuje predsednik SAD - pokazuje da su mogući i drugačiji putevi. Način na koji Amerikanci doživljavaju sebe kao usamljene pojedince (bilo da je to tačno ili ne) možete se videti i u njihovoj umetnosti. Jedan od ranih umetničkih pokreta u zemlji, Škola na reci Hadson (Hudson River School) sredinom 19. veka prikazivala je ljude kao male deliće preuveličanih pejzaža, implicirajući i da prostranstvo čini da ljudi postaju minijaturni, i da su ljudi pozvani da ga ukrote. Odatle, može se povući direktna linija ka Holivudu i vesternima Džona Forda, u kojima se nepregledna prostranstva koriste da bi se junaci izolovali i motivisali na velika dela. Isto važi za muziku, gde su i bluz i zvuk američkog folka pomogli u oblikovanju kasnijih žanrova. U predgrađima, revolucionarna knjiga Beti Fridan "Mistika ženskog" (Feminine Mistique) dala je glas generaciji usamljenih žena. U gradovima, slike Edvarda Hopera, kao što je "Noćne ptice" - bile su oličenje urbane usamljenosti. Otprilike u isto vreme, pojavio se film noar, čije su česte teme bili kriminal i korupcija u američkim gradovima - koji je doprineo stvaranju figure muškarca, usamljenog u gomili, koji može da bude protagonista ili antagonista, ili oba. Usamljenost se danas stalno pojavljuje kao tema popularnih TV serija kao što su "Severance", “Shrinking,” “Beef” i - kao najistaknutiji primer - “Ted Laso,” priča o Amerikancu u Britaniji koji je uprkos tome što je okružen ljudima kojima je drag - stalno i očigledno usamljen. U martu, autor i zvezda serije Džejson Sudeikis se sa drugim glumcima iz serije pojavio u Beloj kući da bi govorio o temi koja je u središtu serije, a to je mentalno zdravlje. "Svi znamo nekoga ko se bori, ili se borio, sa problemima, ko se osećao izolovano, anksiozno, usamljeno", rekao je Sudeikis. Samoća i izolacija ne znače automatski usamljenost. Međutim, oni žive u istom prostoru. Za vreme pandemije, pokazao je izveštaj Viveka Murtija, ljudi su suzili svoje grupe prijatelja i smanjili vreme koje provode sa njima. Prema izveštaju, Amerikanci su provodili 20 minuta dnevno sa prijateljima tokom 2020 - što je smanjenje u odnosu na prosek od sat dnevno od pre dve decenije. Doduše, u pitanju su podaci sa vrhunca pandemije. Međutim, trend je jasan, posebno kada je reč o mladima uzrasta između 15 i 24 godine. Možda su mnogi Amerikanci usamljeni u gomili, i vizički i virtuelno u moru glasova ali opet sami, veći deo vremena, i traže zajednicu ali su ujedno sumnjičavi prema njoj. Neke od sila modernizacije koje su na početku dovele do stvaranja Sjedinjenih Država - trgovina, komunikacija, putevi - u svojoj sadašnjoj formi su nešto što dovodi do izolacije ljudi. Ima mnogo prostora između tradicionalne prodavnice i Amazonovih isporuka do kućnog praga, između slanja pisma poštom i manevrisanja u virtuelnim svetovima, između drumova koji spajaju gradove i autoputeva koji ih prekrivaju tako da nema prostora za hod. A ako Amerikanci budu mogli da razluče šta ih povezuje a šta izaziva otuđenje, neki odgovori na epidemiju usamljenosti će se možda sami ukazati. “Moramo da svi "visimo" zajedno, ili ćemo svi visiti odvojeno", rekao je, pod veoma drugačijim okolnostima, Bendžamin Frenklin, koji nije slučajno bio prvi šef američke poštanske službe. Ili je možda odgovor bolje formulisala američka mlada, uticajna pesnikinja Amanda Gorman. Ovo je deo njene poeme "Čudo jutra", koju je napisala 2020. u ranim danima pandemije. “Iako se osećamo mali, razdvojeni i sasvim sami, nikada nismo bili tešnje povezani Jer pitanje nije da li možemo da prebrodimo nepoznato, već kako ćemo prebroditi nepoznato zajedno".
.jpg)
