Izvor: Blic, 30.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li će neko da pocrveni?
Da li će neko da pocrveni?
Srbija je zemlja starih ljudi, malih ekonomskih potencijala i velikih nasleđenih prava, između ostalih i prava na penzije i invalidnine. Država se svakodnevno bori da obezbedi penzije za milion i po penzionera i stalno se iznova javljaju dileme da li je penzioni sistem i posle svih promena održiv, ili prava treba dalje smanjivati, granicu za penzionisanje pooštravati, mehanizme indeksacije svesti samo na troškove života... Kako učiniti sistem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << održivim? Srpski poslanici su izgleda odlučili da daju svoj doprinos. I to ne tako što su predložili beneficije za pojedine teško ugrožene kategorije kojih ima bezbroj u Srbiji, za one koji često rade u nemogućim uslovima, ili za starije od 50 godina koji ostaju bez posla, a do penzije ih čeka još mnogo godina. Nisu predložili rešenja ni za one koji će morati da rade do duboke starosti, jer su u sivoj zoni ekonomije, iz nužde, pristajali da dobijaju nadoknadu bez plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje. A ni za one kojima staž nije uplaćivan tokom Miloševićeve vladavine, ili izbeglice koje su pobegle i ostale i bez kuće i bez radne knjižice. Ne, odlučili su da uvedu nove beneficije, ali samo za sebe. I to suprotno važećem Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju koji izričito zabranjuje da se posebnim zakonima, dakle van ovog jedinstvenog, regulišu prava na penziju.
Sami sebe častili
U odnosu na sve druge građane Srbije, za poslanike su predviđene velike pogodnosti. Prema postojećim propisima, zaposleni mogu da se penzionišu pre 63. godine starosti (muškarci) pod uslovom da su prethodno uplaćivali penzijsko osiguranje (doprinose) punih 40 godina. Čak i rudari moraju efektivno da rade više od 30 godina da bi ostvarili beneficiju ranog penzionisanja. Za poslanike je dovoljno samo 20 godina! Poslanici su sebi, dakle, odredili i minimalne godine starosti i minimalan staž. I visina penzija se ne računa kao za sve ostale. Za poslanike ne važi pravilo da visina uplaćivanog doprinosa određuje visinu penzije. Prema predlogu zakona, i ako su plaćali minimalni doprinos tokom prethodnih godina, teorijski samo jedan dan u poslaničkim klupama doneće im penziju od najmanje 50.000 dinara. I to nije sve. Za zaposlene koji po penzijskom zakonu mogu ranije u penziju (beneficirani staž) plaćaju se viši doprinosi. Dakle, rudnik je za sve rudare tokom celog staža plaćao više doprinose da bi mogli prevremeno da idu u penziju i da ne bi bili privilegovani tek tako. Poslanici su u svom predlogu 'zakona' predvideli da se iz budžeta nadoknađuje razlika između poslaničke penzije i penzije koju bi ostvarili pod opštim uslovima. Pošto po opštim propisima ne bi ni imali pravo na penziju posle samo 20 godina staža i 50 godina života, ceo teret pada na budžet. A što poslanici sebi ne izglasaju da dobiju premije od životnog i imovinskog osiguranja, bez obzira na to što se od te vrste rizika nisu osigurali?! Da li bi možda i to mogli da reše pomoću nekog posebnog zakona?
Zaštita, ne nagrada
Pošto su predvideli privilegije samo za sebe, a ne i za sve ostale 'ugrožene', izgleda da su poslanici ponešto shvatili iz penzijskog sistema, a naročito koliko on opterećuje državnu kasu i zaposlene. Kada bi svima zaista ugroženima država omogućila odlazak u penziju, Srbija bi imala više penzionera nego onih koji plaćaju doprinose. I tako bismo na buduće generacije preneli neizdržive obaveze. Glasajući za budžet svake godine poslanicima je, dakle, jasno da država i zaposleni teško nose i postojeći teret. Poslanici, međutim, očito nisu shvatili da je starosna penzija uvedena kao civilizacijsko dostignuće da bi stari ljudi imali od čega da žive kada više ne mogu da rade, a ne da bi narodni predstavnici sebi obezbedili izuzetno visoku doživotnu apanažu zato što su se par godina ili čak i samo nekoliko dana bavili državnim poslom. Poslanici izgleda nisu shvatili da penzija nije nagrada, već zaštita u starosti, koja se stiče plaćanjem osiguranja. Argument da je u i drugim zemljama tako, jednostavno ne stoji. U većini zemalja EU, ukoliko i postoje beneficije za poslanike, one su marginalne i nisu definisane izvan pravila za sve državne službenike.
Otkud im pravo
Na kraju se postavlja pitanje ko je poslanicima dao pravo da sami sebi određuju povoljnije uslove za penziju i više penzije nego što pravila nalažu za sve ostale građane Srbije. Ko im je dao za pravo da sve te privilegije predvide? I to ne samo za aktuelne poslanike već i za one koji su sedeli u Skupštini kao poslanici i tokom devedesetih, koji su podržavali Miloševića, potpuni ekonomski kolaps, pljačke kroz hiperinflaciju, zajmove, finansijske piramide, za one koji su vladali tokom godina kada je Srbija gotovo potpuno uništena.
Nažalost, to pravo im je dao narod, birajući ih u Skupštinu. Odnosno preciznije, birajući partije koje poslanici predstavljaju. Zar je moguće da reformskim strankama ne smeta povećanje opterećenja toliko opterećenog penzionog fonda i kršenje principa osiguranja? Zar je moguće da onima koji se zalažu za striktno poštovanje procedura ne smeta kršenje penzijsko-invalidskog zakona, pa i Ustava koji garantuje, valjda, ravnopravnost svih građana, bar kad je o osiguranju reč. Zar je moguće da je posle samo šest meseci ovaj zakon prioritet, i zakon koji se mora doneti po hitnom postupku? Valjda dok poslanicima mandati ne prestanu.
Da li će bar neko da pocrveni?
