Izvor: Politika, 22.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li će dnevnik postati roman
SAVREMENA PROZA
U jednoj od verzija poslednjeg intervjua Česlava Miloša koji kruži Internetom slavni pisac izjavljuje kako je na Berkliju držao predavanja o Dostojevskom i kako zna sve njegove laži. "Bezmerno je lagao, pre svega samog sebe". Uz ovaj zanimljiv odgovor koji je usledio nakon pitanja da li genijalnost opravdava, Česlav Miloš ređa još čitav niz iskrenih misli. Na pitanje zašto je citirao Tomasa Mana i njegovu misao da književnost nije poziv nego prokletstvo, seče kratko: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Jer je velika muka", da bi pri kraju doveo u pitanje i čitavu umetnost. "Umetnost, uopšte, veoma je sumnjiva. I sam sam negde napisao: Književnost je turnir grbavaca".
Da li zbog Miloša ili ne, Laslo Blašković upravo ovako naslovljava svoju najnoviju knjigu koja u podnaslovu ima odrednicu – "dnevne zapovesti". Reč je o knjizi koja je napisana u formi dnevnika na dve stotine strana. Laslo Blašković, da, upravo on (!), kako će to već nakon prvih rečenica čitaocu biti jasno, vodi dnevnik od nedelje 17. decembra 2006. do četvrtka 25. januara 2007. godine, pišući najviše o Podbari, delu Novog Sada u kome živi, ali i o svom privatnom i književnom životu, glasno i jasno pominjući imena stvarnih ličnosti. Čitaoci ranijih knjiga Lasla Blaškovića znaju da je jedan od njegovih najinteresantnijih književnih postupaka svakako onaj kad u fikciju uvede junake – sme li se reći stvarne ličnosti – poput Danila Kiša ili nezaobilaznog Aleksandra Tišme, kog ima i u ovom slučaju, na šta bi se morala obratiti posebna pažnja s obzirom na obimne i (malo je reći) neobične Tišmine dnevnike. U najnovijoj knjizi, opisujući svoje dane, Laslo Blašković pominje sve redom, najčešće pisce iz novosadskog književnog života, ali i šire. Pored Kiša i Tišme koji su sada obrnutim postupkom izgleda jedini izmaštani junaci s obzirom na to da su sa druge strane života, a kojima se nimalo slučajno u slučaju ovog ispisivanja realnog pridružuje i nadrealista Koča Popović, u dnevniku možemo sresti Miroslava i Božidara Mandića, Franju, Vladislavu – ženu Radoslava P., Duška Novakovića, Slobodana Tišmu, Milorada Pavića, Kajteza, Zubanovića i mnoge druge, uz glavnog epizodistu Đorđa Ječinca. No, glavni lik "Turnira grbavaca" zapravo je neko sasvim drugi. Gavra, "taj manje-više smrtni junak", koji je živeo u piščevoj blizini, "mangup kakvih je kod nas nekada bilo, sitni šarmantni zlikovac, čijih se pesnica još sećaju neki večiti mladići". Pojava tog mangupa usložnjava čitavu stvar. Kako i zašto?
Svoje prilično jednolične dane, bez nekih velikih događaja – dane koji, da budemo iskreni, baš i nemaju mnogo toga da ponude čitaocu – pisac (da li već ovde možemo napraviti korak napred u fikciju i reći: "pripovedač"!?) ispunjava zabeleškama o lokalnom mangupu skicirajući njegov životopis. Pojava sumnjivog tipa unosi sumnju i u samo pitanje forme knjige, te bi se čitalac mogao zapitati: Laslo, pišeš li ti to u stvari roman? Iako smo sreli čitavu galeriju poznatih nam ličnosti kako se to u dnevniku već i dešava, postupak kojim Laslo Blašković u priču uvodi Gavru, i način na koji o njemu piše, moguće je da prevazilazi granice dnevnika. Zapravo, tu se knjiga lomi na dva dela: dnevnički i (početi a nezavršeni) romaneskni, otkrivajući istovremeno i svoj glavni problem. Ona, kako će nam otkriti i sam pisac na kraju, neće uspeti da postane roman, a sve vreme ćemo, može biti, imati utisak nadmoći romana nad dnevnikom – dnevnikom koji baš i nije najjače oružje iskusnog pripovedača Lasla Blaškovića. Dnevnički deo tek je na trenutke ispisan probranim jezikom i duhovit, nešto češće začinjen političko-literarno-istorijskim pikanterijama koje probude i zagolicaju čitaoca (Tito, Koča, Peko, Kiš, Tišma i te stvari), da bi isti taj čitalac ponovo utonuo u neke banalne opise svakodnevice i uspavao se dok pisac gleda pogubljenje Sadama Huseina, razmišlja, opisuje nam kako ima temperaturu ili kazuje šta radi u redakciji, te usput zaključuje kako Aleksandar Tišma u televizijskim intervjuima loše govori (!?), štaviše "ne zvuči nikako", uz još mnoge slične slabe – čak vrlo slabe – dnevničke trenutke, na koje će se u pojedinim trenucima kritički obrušiti i sam pisac. Ali, kako ipak gomila feljtonističke zapise o Gavri, te polako na tom terenu ide ka nekom većem zapletu, uz sve vidljivije koškanje sa slabim dnevnikom, očekuje se nekakav bum i isti se na svu sreću za ovu knjigu događa u sredu, 24. januara 2007. godine, na groblju, pazite: 40. dana dnevnika. Na groblju otkrivamo da je pre tih već pomenutih četrdeset dana, taman kada je Laslo Blašković počeo da piše novi roman, Bogdan A. Popović, urednik "Književnosti", pozvao ovog pisca da za njegov časopis napiše dnevnik. Sad su se sreli na groblju, na jednoj sahrani, prošlo je šest nedelja, pomislih: susreli su se baš kada je duša glavnog junaka nenapisanog pokojnog romana otišla na nebo, te urednik Popović pita Blaškovića šta je sa tekstom. "Gotovo je, Bogdane", reći će Blašković. "Sve ću vam poslati, čim sednem za računar. Možemo biti spokojni."
Tad će se pisac sasvim obrušiti na dnevnik i zapitati se nije li vreme da završi tu "dnevničku biopsiju". "Pažljivo sam saslušao sve te nerazumljive dnevne zapovesti. Hoće li se posle četrdeset noći smiriti pokojnikov duh?" Razrešavajući dilemu pisac jasno zaključuje: "Vidim da neće biti ništa ni od romana o Gavri". Tu će nam konačno biti jasna ta dobro zamišljena, inteligentna, ali ne baš sasvim dobro i precizno izvedena postmodernistička igra Lasla Blaškovića na koju smo svi od početka sumnjali. Ispašće da smo dobili roman o Gavri iako od njega ništa neće biti, ali i dnevnik o tome kako može da propadne pisanje jednog romana. Da propadne, jer je velika muka, kako reče Česlav Miloš.
[objavljeno: ]
