Izvor: Medijski istraživački centar, 29.Maj.2011, 14:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li Niš ima sluha za kulturne različitosti?

Izvor: CITY radio
Pravo svakog čoveka na slobodno učešće u kulturnom životu zajednice kao i na neometano uživanje u umetnosti, esencijalna važnost kulturne različitosti kao i povezanost svega toga sa razvojem demokratije, jasno je i precizno definisano u nekolicini referentnih medjunarodnih dokumenata i povelja, počevši od najstarije Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948.

16 principa Agende 21 za kulturu zapravo još preciznije definišu ta prava ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << i ključnu ulogu lokalnih samouprava, a pre svega samih gradjana pri kreiranju održivih kulturnih politika.
City radio kroz serijal emisija i web članaka, istražuje stvarni aspekt napisanog dokumenta i značaj njegove implementacije za gradjane Niša. Šta nam to principijelno poručuje prvih 16 članova Agende 21 za kulturu? Da li su i na koji način povezani kultura, ljudska prava, aktivna demokratija i različitost?
Naš grad je, kao potpisnik Agende 21 za kulturu, prihvatio svih 67 članova koje ona sadrži, odnosno principe koje je neophodno usvojiti, poduhvate kojima se determiniše opseg dužnosti lokalnih vlasti i preporuke koje su u stvari smernice na koji način obnovljenu ulogu kulture treba konkretizovati kroz opredeljena budžetska sredstva i programe na svim nivoima, od lokalnog pa do državnog.
Ukoliko krenemo od člana do člana, u svakom ćemo pronaći razlog više za stavljanje kulture kao stožera razvoja jedne lokalne zajednice. Od prvog principa da je kulturna različitost najvažnija baština čovečanstva, preko naglašavanja nesumnjive moći udruženog delovanja lokalnih uprava u odbrani osnovnih ljudskih prava i sloboda gradjana a samim tim i kulturnih prava, pa do univerzalne prirode i pripadnosti različitih kultura čitavom čovečanstvu.
Ali, dokumenta su jedno a stvarni život, naročito u tek nedavno demokratizovanim i još uvek tranzicionim zemljama poput naše, nešto sasvim drugo. Slobodno možemo ustvrditi da postoji višesmerni kanal problema. Sa jedne strane, još uvek u priličnoj meri gradjani nisu upoznati sa sopstvenim ljudskim pravima a sa druge strane ni vršioci funkcija vlasti nisu svesni ogromnog potencijala demokratizacije koji se krije neiskorišćen u baštini kulturnih razlika pojedinaca ili grupa. Sa treće strane su naši sugradjani koji se i dalje svakodnevno suočavaju sa stvarnim kršenjem, ili tačnije neprimenjivanjem postojećih medjunarodnih, a potpisivanjem ove  Agende i lokalno prihvaćenih, zakona o nesmetanom pristupu kulturnim i umetničkim sadržajima. Šta o tome misle predstavnici gradske uprave u Nišu a šta naši sugradjani sa posebnim potrebama, ko je u problemu a ko sa problemom? Ima li grad Niš dovoljno snage i kapaciteta da svim svojim stanovnicima obezbedi nesmetan pristup kulturnim i umetničkim sadržajima? Da li ranjive manjinske etničke zajednice u gradu imaju mogućnost za praktikovanje i promociju sopstvenih kulturnih odlika i identiteta? Mnogo je pitanja na koja pokušavamo da pronadjemo što precizniji odgovor.
KULTURA PO MERI NIŠLIJA
Prosečan Nišlija svoj grad vidi kao gostoljubiv, tolerantan i osetljiv prema problemima i domicilnog stanovništva i gostiju koji kod nas dolaze. Osnova za takve tvrdnje pravda se činjenicom da fizičkih nasrtaja na život ili imovinu naših sugradjana iz miljea najranjivijih kategorija kada se uzme u obzir veličina grada zaista nema u velikom broju. Retko ko će medjutim uopšte i razmišljati o tome da li komšija u invalidskim kolicima može nesmetano da pogleda film na Letnjoj pozornici ili predstavu u Narodnom pozorištu ili da li slabovido ili na bilo koji drugi način ometeno u razvoju dete može da oseti lepotu neke izložbe ili umetničke postavke. Gradski čelnici očekuju snažniju inicijativu udruženja gradjana, udruženja gradjana smatraju da se grad u toj oblasti ne zalaže previše iako je regulisana još pre nekoliko godina zakonskim regulativama. U kontekstu Agende 21 za kulturu, grad Niš prihvata da kulturna prava čine deo osnovnih ljudskih prava pa se stoga s punim pravom mora očekivati energičnija akcija lokalne uprave.
Miodrag Radović, gradski većnik, generalno je zadovoljan učinkom grada u toj oblasti:
'Prvo bi mogli da pričamo o fizičkom pristupu o čemu se vodi računa. Radi se o osobama sa hendikepom. Dakle fizički pristup ustanovama kulture barem ono što sada radimo kroz projekte infrastrukture, on je omogućen, što se tiče ukusa i repertoara to je šaroliko. Onaj kvalitetniji deo jeste obaveza lokalne samouprave i ustanova kulture, onaj komercijalniji deo je nešto što se nalazi na slobodnom tržištu tako da ta kategorija stanovništva ima pristupa i toj vrsti kulture.'
Da li se sa tim saglasni i naše sugradjanke i sugradjani sa posebnim potrebama?
Dragana Rodić je mlada, energična žena, velike psihofizičke snage. Osnivač je „Fondacije Dragana Rodić“, zaposlena je na Univerzitetu, napisala je knjigu. U životu želi da uživa punim plućima, i sama i sa budućom porodicom koju formira. Kao mladu svestranu i inteligentnu  osobu, zanimaju je  svi vidovi umetnosti i raznoliki kulturni sadržaji. Dragana je u invalidskim kolicima:
'Iz svoje perspektive reći ću da nemamo dovoljno dobar pristup kulturnim dešavanjima pa samim tim ni dobar ugodjaj, to jest, po meni kulturni objekti nisu ni dobro ni adekvatno prilagodjeni osobama sa invaliditetom. Čak i kada postoji nekakva rampa takva kakva jeste, i pristup takav kakav jeste, za tu rampu je svakako neophodna asistencija i pomoć druge osobe koja je sa tobom. Dakle mi, samostalno ne bi mogli da dodjemo do tog objekta. Jeste da ne mora niko da nas nosi, što bi bilo još otežavajuće. Narodno pozorište jeste prilagodjeno u nekom smislu ali je i to iz moje perspektive nedovoljno. Ja ću sutra možda imati porodicu, dete i poželećemo da porodično krenemo negde da pogledamo neki film. U mojim razmišljanjima ja dolazim do toga kako ćemo se moj suprug ja i dete popeti zajedno na tu rampu, na primer.  Moraće prvo šta? Mene kolicima da izgura pa da se vrati po dete? Mislim da nije adekvatno rešeno.”
Lepu, doteranu  i punu života, Draganu na putu do željenih objekata interesovanja ometaju arhitektonske barijere. Iako bi kako sama kaže mogla kilometre da prelazi sama, Dragana Rodić ne može da prošeta kejom kraj Nišave, ne može bez pratioca da udje u galeriju, pozorište, muzej, ne može da pogleda film sa neke normalne tačke Letnje pozornice bez ogromne pomoći sa strane:
“Ja sam prošle godine imala priliku da uslovno budem gledalac na Filmskim susretima (pošto zapravo nisam imala mogućnost da dobro vidim platno), pristup platnu u Tvrdjavi samoj, snevši me niz stepenice su mi omogućili ljudi koje sam na sreću u tom trenutku imala oko sebe u društvu, pošto su mesta koja su bila odredjena za nas bila potpuno neprimerena i nije se moglo videti ništa. Svi objekti nisu adekvatno uredjeni, sem Univerziteta na kome radim i koji je po meni prilagodjen do perfekcije. Ali ja ne mogu da živim na Univerzitetu,moram da imam i neki drugi život.'
Dragana smatra da rešenje problema leži u poštovanju zakona:
'Ja znam da je svaka institucija po zakonu u obavezi da svoje prostore prilagodi osobama sa invaliditetom. Postoje tu neki kriterijumi kojih se institucije pridržavaju ili ne pridržavaju. Svi objekti koji se grade, od stambenih objekata pa do onih izgradjenih do sada trebalo bi da imaju neki standard i te neke okvire po kojima bi bili prilagodjeni ljudima sa posebnim potrebama. Samo poštovanje zakona i primena standarda bi bili od velike pomoći u rešavanju svih tih navedenih problema.'
Identično pitanje postavili smo i Mr Nenadu Radenkoviću, predsedniku Saveza slepih i slabovidih osoba u Nišu i od njega saznajemo da je ova organizacija uglavnom zadovoljna saradnjom sa lokalnom samoupravom u vezi sa potrebama slepih i slabovidih kada je o kulturi rec a zadovoljni su i saradnjom sa institucijama kulture u gradu:
“Što se tiče kulturnih manifestacija za slepe skoro i da ne treba ništa da se prilagodjava. Svaka pozorišna predstava njima je potpuna jasna i oni kada su ti vizuelni elementi iz govornih sadržaja mogu da utvrde o čemu se radi. Što se tiče muzičkih manifestacija, kao što je opera, tu takodje ne treba ništa da se prilagodjava. Jedino kada su u pitanju filmovi, strani pogotovu, kada treba da postoji ta govorna deskripcija šta se u kom trenutku radnje dogadja. To postoji u Beogradu i u narednom periodu će svakako neki takav film prilagodjen za slepe biti prikazan i u Nišu i biće nam zadovoljstvo da ispratimo jedan tako koristan kulturni dogadjaj. Naglasio bih samo da osim što su konzumenti, slepe osobe su i same stvaraoci kulturnih dogadjaja. Izložbe slika su slepima nedostupne ali izložbe skulptura nisu pošto to mogu da opipaju. U Beogradu muzeji svake godine organizuju izložbe prilagodjene za slepe. Prirodnjački muzej je jedan od njih. To u Nišu ali ni u ostatku Srbije, sem Beograda do sada nije bila praksa. Kad god smo odlazili u Beograd na te izložbe, kustos bi u muzeju objašnjavao mnogo šire nego što bi objašnjavao nekoj grupi koja nema vizuelnih problema. I to u mnogome pomogne da se shvati izložba a tamo gde je moguće da se opipa eksponat onda potpuni ugodjaj i mogućnost da svako lično, intimno doživi i sagleda taj eksponat”
Za organizaciju ovakvih manifestacija, prema rečima Mr Radenkovića ima sluha u gradu. To se pre svega odnosi na Galeriju savremene likovne umetnosti i Narodni muzej, ali nema para:
“Mi smo pokretali inicijativu i oni su imali sluha za to ali problem su bila sredstva i uslovno rečeno ciljna grupa koja bi bila jako mala. Beograd takve stvari organizuje za celu Srbiju, i njihova ciljna grupa je jako velika. Niš niti može, niti ima tih sredstava, niti mogućnosti da organizuje slične stvari za celu zemlju ali su pokazali razumevanja da u saradnji sa beogradskim muzejima organizuju te izložbe za slepe i ja se nadam da će I do toga doći”
Ono sto je izvesno zahvaljujuci NKC-u za slepe i slabovite ce  u narednom periodu jednom godisnje biti organizovane bioskopske predstave:
“To ne može da bude neka dinamika češća. U Beogradu dva puta godišnje a Novi Sad, Kragujevac i Niš će biti zastupljeni jednom godišnje. Došli bi ljudi iz Beograda koji već imaju pripremljene adaptirane projekcije filmova. Želim samo još da sa Narodnim pozorištem imamo izuzetno dobru saradnju sada već decenijama, od njih vrlo često za naše članove dobijamo neke besplatne karte kada je reč o izvedbi niškog ansambla.”
Naš razgovor smo nastavili sa Srdjanom Savićem, direktorom Niškog kulturnog centra. On smatra da ključ za sve probleme leži u neprestanom dijalogu svih strana:
“Taj dijalog mora da bude permanentan stalno mora da se razmišlja o problemima sa kojima se suočavaju razne društvene grupe a pogotovo one koje se smatraju grupama sa posebnim potrebama ili ugroženim grupama. U tom smislu udruženja invalida u razgovoru sa svojim članovima najbolje mogu da evidentiraju koji su to odredjeni problemi sa kojima se oni suočavaju. To važi za sve oblasti pa samim tim i za oblast kulture. Verovatno je da se oni suočavaju sa nekim problemima. U NKC-u postoje odredjene adaptacije načinjene prilikom renoviranja zgrade koje upravo omogućavaju invalidima da imaju adekvatan pristup našoj maloj sali. Takav će isto biti slučaj i sa velikom salom (u završnim fazama je izrade), tako da će moći da prisustvuju odredjenim kulturnim aktivnostima, a sigurno je da sličnih problema ima i na Letnjoj pozornici i drugde. Neophodno je da postoji stalni dijalog, da kada se planiraju kapitalne investicije budu predvidjena i budžetska sredstva za razrešavanje takvih problema. Pretpostavljam da ne postoji ustanova kulture u gradu u kojoj se ne može izvršiti prilagodjavanje prostora i omogućavanje ugroženim grupama da imaju adekvatan pristup.”
INKLUZIJA ILI AUTOSEGREGACIJA?
Poštovanje kulturnih različitosti i slobodna promocija različitih kulturnih identiteta i tradicija u Nišu a u duhu Agende 21, sigurno je najosetljivije pitanje o čemu svedoči i dijametralno suprotno stanovište naših sagovornika na tu temu. Prosečan Nišlija će vam bez dvoumljenja reći da nema nikakvih problema i da pripadnici manjinskih etničkih zajednica slobodno mogu da praktikuju sopstvene kulturne tradicije i navike. Sve češći grafiti sa jasnim govorom mržnje kojima su meta i kulturni spomenici (najpoznatiji slučaj sigurno je učestalo skrnavljenje spomenika romskom muzičaru Šabanu Bajramoviću) objašnjavaju se uglavnom kao usamljeni incidenti dok se sveukupna situacija u tom domenu niškog života ocenjuje kao izrazito tolerantna. Takvo mišljenje zastupaju i predstavnici gradskih vlasti. Da li je situacija zaista tako sjajna ili je pak potpuno crna kako je procenjuju pojedina Udruženja gradjana? Govori Ana Saćipović, predsednica Udruženja Romkinja Osvit, jedan od inicijatora za osnivanje Romskog kulturnog centra u Nišu:
'A zašto kulturni centar za Rome? Znate i sami koliko je maloletnička delikvencija u porastu, znate i sami da je veliki broj nezaposlenih. Putem života i rada tog kulturnog centra, jer smo mi napravile i plan i program rada kulturnog centra i dostavile ga Gradskom veću, tačno možemo zaposliti 10 do 15 ljudi na raznim poslovima. Eto mogućnosti za zapošljavanje. Sada već prevazilazimo oblast kulture, tu pronalazimo i mogućnost zapošljavanja. Pa onda, sva naša omladina koja je prepuštena sama sebi i nema jedan kvalitetan program za provodjenje slobodnog vremena, pa je onda izložena raznim vidovima maloletničke delikvencije, upadaju u razne depresije jer do sada nisu imali razvijene programe za kvalitetno korišćenje slobodnog vremena. Upravo u ovakvim centrima odnosno Romskom kulturnom centru postoji razvijen program u kom će omladina i to ne samo romska (jer su to veoma razvijeni programi za upoznavanje različitosti medju pripadnicima manjina na teritoriji grada Niša), onda postoji interaktivni rad sa omladinom, gde će oni sami predlagati šta je to njima zanimljivo i bitno vezano za različite kulture pripadnika raznih nacionalnih manjina. A ovo neprihvatanje  i neodgovaranje na naše dopise jeste odraz postojanja predrasuda i stereotipa o Romima. Jer ako ne postoje predrasude - zašto nam nisu po zakonu odgovorili. Znači, ne kažem da je to ceo grad i lokalna samouprava ali neko u toj lokalnoj samoupravi kod koga stižu dopisi ima predrasuda prema Romima pa ih ne prosledjuje.'
Kao ključni problem Saćipovićeva zapravo vidi ignorantsko ponašanje Gradskog veća koje je po njenim rečima, u suprotnosti sa zakonom:
'Oni su po zakonu o upravnom postupku u obavezi da nam u roku od 7 do 15 dana odgovore na svaki pisani dokument koji dobiju. Oni nama na to još uvek nisu odgovorili. Dopisi su slati još od aprila prošle godine. Još uvek smo u toj komunikaciji pisanoj sa Gradskim većem. Na žalost nema odgovora. Najnovije je to da smo uputile dopis ka delegaciji Evropske komisije u kome ih molimo da nam zakažu sastanak kada ćemo odneti svu prateću dokumentaciju koju smo do sada sakupile i da pokažemo da ma koliko naš grad tvrdio da poštuje prava nacionalnih manjina, iako postoji strategija na nacionalnom nivou za unapredjenje položaja Roma, iako postoje razni zakoni na koje smo se mi pozivali kada smo pokrenuli gradjansku inicijativu - Gradsko veće ćuti.'
Argumentacija Udruženja Romkinja Osvit i mreže za Romski kulturni centar koja broji 12 nevladinih organizacija, da s obzirom na brojnost romske etničke zajednice u Nišu od preko 10% stanovništva prema našem Ustavu imaju pravo na sopstvene kulturne institucije po svemu sudeći nije dovoljno jaka da ubedi sve predstavnike lokalne vlasti.
Gradski većnik Radović smatra da ideja o formiranju Romskog kulturnog centra nije primerena situaciji u gradu a ni evropskim trendovima:
'Ono što je trend što se pokazalo ispravno svuda u Evropi kada je reč o obrazovanju, kulturi, društvu je sasvim drugačiji od ovoga što ovde očigledno je inicijativa. To se zove u obrazovanju inkluzija, u sociologiji socijalizacija odnosno sve sem nečega što je izopštavanje. Svako odvajanje u neke posebne celine dovodi do nečega što potencijalno predstavlja konfrontaciju mentaliteta ili psihologije. Svuda u svetu postoje kulturni centri bez ikakvog prefiksa. Kultura ne poznaje granice i ako išta ne trpi granice i okove to je kultura. NKC ima posebni deo svog rada koji vodi računa i o nacionalnim manjinama i o kulturnim društvima i o kulturnim društvima nacionalnih manjina. I sve to funkcioniše u okviru NKC-a kroz podršku da bi se to što više raširilo. Ideja oko formiranja Romskog kulturnog centra bi mogla da se uporedi sa postojanjem Američkog, Francuskog, pa i Niškog kulturnog centra. Da li primećujete da nešto ne štima u tom uporedjivanju? NKC je proistekao iz grada Niša, osnivač mu je grad, a u gradu Nišu žive i Srbi i Muslimani i ostale nacionalne manjine, Bugari, Romi i to je sve deo multietničkog tolerantnog grada i mislim da bi na taj način to i trebalo posmatrati. Francuski i Američki centar su formirala Ministarstva inostranih poslova drugih država. Koliko ja razumem mi svi živimo u jednoj državi koja se zove Srbija.'

Direktor Niškog kulturnog centra Srdjan Savić medjutim otvoreno podržava ideju osnivanja Romskog kulturnog centra:
„Kada je u pitanju Romski kulturni centar nije došlo do jedne pune institucionalizacije jednog takvog udruženja i sasvim je sigurno da imajući u vidu broj Roma koji u Nišu žive, tako nešto i treba da postoji. Romski kulturni centar bi sigurno imao veoma veliki značaj i sigurno bi bilo lakše i lokalnoj samoupravi i nama samima kada bi bila formirana takva institucija i da kasnije ostvaruje saradnju sa NKC-om, Narodnim pozorištem i bilo kojom drugom ustanovom kulture u našem gradu. Do sada se pokazalo da sve gradske ustanove kulture imaju veoma visok stepen medjusobne saradnje kada su u pitanju javne gradske manifestacije u kojima zajednički učestvujemo i postižemo veoma dobre rezultate. I u tom smislu kada bi Romski kulturni centar bio formiran sasvim sigurno bi se stvorila osnova za organizovanje manifestacija od šireg značaja za našu sredinu. Takva saradnja bi izazvala veliku pažnju naših sugradjana i veoma mnogo bi to pomoglo da se romska zajednica na pravi našin integriše u one segmente društva gde do sada nisu bili integrisani. To bi sigurno donelo veoma pozitivne rezultate.“

Na koji način će se implementirati Agenda 21 za kulturu u Nišu? Hoće li se principi Agende primeniti na način dostojan pravog evropskog kulturnog grada, što Niš pretenduje da bude? Odgovori na ova pitanja leže u nama samima. Ne može se razumeti i iskreno voleti različitost sveta a da se ujedno ignoriše različitost u sopstvenom dvorištu.
O Agendi 21 za kulturu i njenom značaju za grad i građane Niša pisaćemo narednih meseci. Serijal radio emisija o Agendi 21 za kulturu emituje se na City radiju subotom od 09:00.
Ovaj projekat je podržan od strane Fonda za otvoreno društvo Srbija.

Nastavak na Medijski istraživački centar...