Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da je samo jedan čovek
Šta bi se desilo da se Osma sednica drugačije završila? Trenutak od kog možemo da zamislimo drugačiji tok istorije jeste zatvorena sednica Predsedništva CK SK Srbije, održana uoči same Osme sednice. Na njoj Milošević nije tako ubedljivo pobedio kao 24. septembra. Koliko se sećam, rezultat glasanja 20 članova Predsedništva bio je: 11 za Miloševića, pet uzdržanih i četiri protiv. Znam da je u nekim tadašnjim organima – kao u Predsedništvu RK SSO Srbije – za odluku bilo potrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da glasova ,,za" bude više nego onih koji su ,,uzdržani" i ,,protiv". Ako se to pravilo primenjivalo i u Predsedništvu CK SKS, onda je praktično Milošević na toj sednici pobedio za samo jedan glas!
Zašto je ta sednica prava prekretnica? Zato što je nova većina, koja je uspostavljena na Predsedništvu, bila prelomna za odluku kolebljivih članova CK. Jer, setimo se, u vreme komunizma, ostati u manjini značilo je u sledećem koraku naći se van vlasti. Pošto su čuli rezultat glasanja na Predsedništvu oni neodlučni stali su uz Miloševića. Za to ,,lomljenje" neodlučnih čak je i redosled govornika bio važan. Ako se dobro sećam, Milošević je tako vešto poređao diskutante da su prvih nekoliko sati govorile samo njegove najvatrenije pristaše. ,,Milošević sigurno pobeđuje!", zaključili bi kolebljivci i iz džepa izvadili govor koji je ,,za Miloševića".
Dakle, da je sednica Predsedništva bila neodlučna, ni Osma sednica ne bi izgledala kao što je znamo. Recimo, Milošević je smišljeno pustio TV prenos jer je želeo da cela nacija vidi njegov trijumf. Da je rezultat bio nesiguran, verovatno ne bi bilo ni TV prenosa. Zapravo, ne bi bilo ni onog istorijskog značaja koji mi toj sednici danas pridajemo. Bila bi to jedna od zatvorenih sednica na kojoj se obračunavaju dve komunističke frakcije.
Milošević je, međutim, taj obračun mogao i da izgubi. Stambolić je, zapravo, bio ,,bos" komunističke klijentelističke strukture. On je trebalo da pobedi, ne Milošević – samo da se igralo po uobičajenim pravilima komunističkog sistema. Sva veština Miloševića i sastojala se u tome da postavi nova pravila – poput direktnog TV prenosa frakcijskog obračuna.
Milošević je mogao da izgubi Osmu sednicu. Da li bi onda istorija drugačije izgledala? Može se zamisliti čitava jedna paralelna istorija koja od te tačke ide drugim tokom.
Najpre, ne bilo ,,mitinga istine" i pseudoopozicionog pražnjenja demokratske energije u Srbiji. Kroz onih 59 masovnih mitinga, na kojima je narod zapravo protestovao protiv sklerotične komunističke strukture SFRJ, ispraznio se gotovo sav opozicioni naboj prema ,,starom režimu". Kao što je to lepo primetio Srbobran Branković, ,,srpski narod je draž opozicije iskusio mnogo pre ostalih, samo na apsurdan način – kroz podršku vlasti! Opozicija koja je kasnije ušla u politički život dočekana je sa sumnjom, kao neko ko netalentovano ponavlja stvari koje je neko drugi već veoma dobro uradio".
Bez tih mitinga i bez jednog sveže uspostavljenog nacionalnog vođe, komunistička elita u Srbiji nije imala mnogo šansi na izborima. Istrošen i sklerotičan režim, kakav bi ostao pod Stambolićem, pao bi ili na ulici ili na izborima. Bez Osme sednice i Miloševića, Srbija ne bi bila poslednja republika u SFRJ u kojoj su održani višestranački izbori. Vuk Drašković bi možda bio prvi predsednik republike, a Dragoljub Mićunović prvi predsednik vlade.
Šta bi drugačiji ishod Osme sednice doneo po sudbinu Srba u Jugoslaviji? Stambolić je i sam bio odmakao u lomljenju pokrajinskog secesionizma. Vojvodina bi verovatno ostala u Srbiji, kako god da zamislimo dalji razvoj događaja. Šta bi, pak, bilo sa Srbima u ostalim jugoslovenskim republikama teško je reći. Drašković i Mićunović – ili već neki drugi vođi – verovatno bi bili daleko kooperativniji sa SAD nego što je bio Milošević. Možda bi to učinilo da Srbi bolje prođu prilikom raspada SFRJ? Možda bi u Krajini još bilo Srba – istina, bez svoje države i bez svih prava, ali bi ih možda ipak bilo? Možda Srbija ne bi bila ni bombardovana? Možda Srbi danas ne bi bili u položaju evropskog parije? I možda bismo već bili u EU?
A opet, možda bi sve bilo još gore? Možda Srba više ne bi bilo ne samo u Hrvatskoj, već ni u Bosni? Ako bi ih u Bosni i bilo, možda bi imali najviše lokalnu samoupravu u odvojenim srpskim enklavama? Možda bi Kosovo odavno bilo etnički očišćeno, a sve tamošnje crkve sravnjene sa zemljom? Možda bismo već i u Vojvodinu putovali sa pasošem?
Ko zna... Ipak, jedna stvar ostaje da nas fascinira: sve to zavisilo je možda samo od jednog jedinog glasa na Predsedništvu CK. Da je samo jedan čovek, od one jedanaestorice koji su glasali za Miloševića, promenio odluku danas bi verovatno sve bilo drugačije. Da je samo jedan čovek drugačije glasao, mnogi od nas bi živeli na drugim mestima, sa drugim ljudima, neki od nas bili imućniji, neki zdraviji, a neki živi... Da je samo jedan čovek!
[objavljeno: ]
