Izvor: Politika, 28.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DUŠAN VASILJEVIĆ
Poslednjih decenija, a poslednjih nekoliko godina posebno, promene u globalnoj klimi su očigledne čak i za pojedince kojima to nije neposredna struka. Sve više prelazimo u klimatski period od "dva godišnja doba", gde ne postoji jasna razlika između zimskog i letnjeg perioda. Sve su češći klimatski ekstremi – neverovatne hladnoće, orkanske oluje ili dugotrajne suše i vrućine, vrlo često u vreme i na mestima koja su sasvim neuobičajena.
Tumačenja ovih pojava se kreću od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onih da im je uzrok isključivo ljudski faktor, do toga da su globalne klimatske promene samo deo prirodnih procesa i oscilacija kakvih je bilo i u dalekoj prošlosti. Istina je, najverovatnije, negde između ove dve krajnosti. Tačno je da je tokom miliona godina postojanja planete bilo velikih promena klime ali je do njih dolazilo postepeno i u znatno dužim vremenskim intervalima od više milenijuma, kada su se biljne i životinjske vrste menjale i prilagođavale promenama, te tako uspevale da opstanu. Izuzetak su kataklizme planetarnih razmera, kakvih je takođe bilo. Pretpostavlja se, na primer, da je do izumiranja dinosaurusa došlo usled nagle promene klime uslovljene udarom ogromnog meteora u zemlju. Međutim, spontanih promena u roku od sto ili dve stotine godina nema. To jasno ukazuje da delovanje ljudske vrste ima veliki uticaj. Činjenica je da naglo otopljavanje atmosfere planete koincidira sa ubrzanim razvojem ljudske zajednice, intenzivnim rastom industrijskih aktivnosti i eksponencijalnim povećanjem broja ljudi na zemlji u protekla dva veka.
Procenjuje se da je u proteklih sto godina prosečna temperatura atmosfere porasla za oko 2oC. Posledice toga su topljenje polarnih kapa, podizanje nivoa mora ali, pre svega, promena pravca kretanja vazdušnih struja na globalnom nivou.
Već u drugoj polovini prošlog veka, narasla je svest o tome da ljudska vrsta utiče na sve veće promene klime. Dogovor 189 zemalja je doveo 1994. godine do stupanja na snagu Konvencije UN o klimatskim promenama, a 1997. godine je sačinjen tzv. Kjoto protokol (stupio na snagu 2005), sporazum kojim su se zemlje potpisnice obavezale da će do 2012. godine smanjiti ukupnu emisiju gasova staklene bašte, pre svega SO2, za prosečno pet odsto u odnosu na referentnu 1990. godinu.
Ubrzani industrijski razvoj čini da godišnja potrošnja energenata, pre svega uglja, nafte i gasa dobija zabrinjavajuće stope rasta, što uslovljava pojačanu eksploataciju energenata, ali i znatno povećanu emisiju gasova staklene bašte. Najveće zagađivanje dolazi iz industrijskog sektora i transporta. Strah da bi prihvatanje obaveza iz Kjoto protokola, u smislu neophodnog smanjenja emisija SO2, uslovio zastoj u razvoju, razlog je odbijanja nekih zemalja da prihvate i ratifikuju ovaj važan međunarodni sporazum.
Da bi se takav jedan problem rešio, potrebno je da postoji svest o njegovom postojanju, volja da se problem prevaziđe i način kako rešenje da se sprovede.
To nije ni brz ni jednostavan proces i on podrazumeva promenu načina razmišljanja i shvatanja sopstvenog okruženja, gde je opšti interes ispred ličnog i gde se do zajedničkog cilja stiže delovanjem svakog od nas ponaosob – a to počinje od sopstvenog praga....
Direktor Sektora za politiku životne sredine i ekonomska pitanja Misije OEBS u Srbiji
[objavljeno: ]
